Служење евхаристије у древној Цркви било је пре свега окупљање Божјег народа ( επι το αυτο ), што је истовремено и остварење Цркве. Светковање у недељу – дан есхате – као и целокупан литургијски садржај, сведоче да за време евхаристије, Црква се није само подсећала на један историјски догађај – Тајну Вечеру и земаљски Христов живот, укључујући и распеће и васкрсење – него је постизавала и проводила и есхатолошко дело. Управо је евхаристија била та кроз коју је Црква испољавала своју есхатолошку природу и саживљавала се са животом (саме Свете Тројице). Другим речима, реализовала човеково истинско биће као слику самог Божјег бића. Сви основни елементи који су сачињавали њено историјско постојање и структуру, морали су неизбежно да прођу кроз евхаристијску заједницу како би се “потврдили” (како рече Св. Игњатије Антиохијски) или да би били “важећи”, тј. “канонизовани” (према модерној терминологији канонских правила), и тако постали еклисиолошка истина. Ни једно рукоположење на основна или структурална места (службе) Цркве није могло да се обави изван евхаристијске заједнице. Управо на том месту, у присуству Божјег народа, на догађају слободног заједничарења, Свети Дух је делио дарове “успостављајући целокупну структуру Цркве”. Тако да евхаристија није представљала дело већ постојеће Цркве, него је то био догађај који је опет и опет конституисао биће Цркве, омогућавајући Цркви да постоји. Евхаристија је конституисала Црквено биће. Ово су темељи Цркве и они су вредели, вреде и вредеће заувек.
Кад имамо све ово пред собом, а и кад смо затрпани страхотом коју нам планетарна пандемија Коронавируса доноси, морамо да закључимо да се као Црква нисмо најбоље снашли у новонасталој ситуацији.
Поједине патријаршије дале су препоруке својим епископима, а епископи својим свештеницима, које су благоречено непрепознатљиве у Православљу, почевши од причешћа без контакта кашичицом, дезинфекцију кашичице, служења Литургије без народа, преношење Литургија видео линком итд. Сагледавајући наведене методе долазимо до виртуелног, историјског и нералног које се даје верницима само да би се задовољила форма.
Евхаристија која се заснива искључиво на историји, и представља Цркву само као институцију, није истинска евхаристија. Можемо рећи, парафразирајући библијску реченицу, да “историја доноси погибао, док је Дух тај који даје живот”. Епиклеза и присуство Духа Светога значи да биће Цркве у евхаристији није засновано само на својој историјској и институционалној основи, него да проширује историју и време све до бесконачних димензија есхате, и то је оно у чему се огледа утицај Духа Светога. Евхаристијска заједница чини Цркву есхатолошком. Она је ослобађа од обичности природних и историјских догађаја, од ограничења која су резултат индивидуализма уметнутог у наше природно биолошко постојање. Она јој даје укус вечног живота као љубави у заједници, као слици бића Божјег. Евхаристија као аутентичан облик и израз Црквеног живота, незамислива је без сабирања целе Цркве на једном месту, без догађаја заједничарења. Самим тим, она не представља Цркву само као нешто што је основано, историјски дато, него и као нешто што је изграђено, непрестано потврђивано кроз догађаје слободног окупљања – праслике божанског живота и Царства које ће доћи.
У еклесиологији, подела између “институције” и “догађаја” је превазиђена захваљујући исправном разумевању евхаристије. Христос и историја дају Цркви њено биће, које постаје истинско биће сваки пут када Свети Дух изгради евхаристијску заједницу као Цркву. На тај начин евхаристија није “Света Тајна”, нешто што је упоредо са божанским светом, него је то есхатологизација историјског света, глас историјско Христа, глас Светог Писма који долази до нас, не само као “доктрина” из историје, него и као живот и биће кроз есхату. То није “Света Тајна” која се завршава на речи, него је реч која постаје тело, васкрснуто Тело Бога Логоса.
Оно што је потребно нагласити у контексту сваког од наведених аспеката јесте то да све што је претходно о њима речено не значи да сваки од њих нема места у Цркви. Напротив, сви они имају места у Цркви. Проблем је, међутим, у томе где ће се поставити тежиште. Када се деси да један од ових аспеката постане одлучујући елеменат, и кад добије превагу над осталима, он на тај начин постаје од искључиве важности за свештеника и верника у Цркви.
Одређење идентитета Цркве је од суштинског значаја за спасење света. Од одговора на питање шта је Црква битно зависи и сам начин постојања у Цркви и живљење онога што исповедамо. Зато није ни чудо што имамо огромних тешкоћа данас да поистоветимо своју веру и своју љубав према Богу са учешћем на Литургији и љубави према ближњима скупљеним у Литургијском слављењу Господа.
С друге стране, православно устројство Цркве је утемељено на Литургији и на тај начин Црква се и по свом устројству које чува литургијске службе јавља као икона Царства небеског.
Премештање извора идентитета Цркве од Литургије на нешто друго што је продукт историје и људских сила опасно прети да Цркву заиста сведе на једну хуманитарну организацију.
Међутим, мењањем и саме структуре Литургије, што је на жалост врло чест случај у Православљу у последње време, тј. да се Литургија служи без присуства народа и поред тога што Литургија и даље може остати пројавом Цркве, она ће неминовно изгубити обележје Царства небеског. То може имати за последицу, не само промену идентитета Цркве, већ и њену организацију у као и промену целокупног њеног учења о спасењу.
На крају, са стране терапеутског гледишта проблем лежи у томе што постоји опасност да завршимо у психолошком индивидуализму. Ово је врло опасно. Сведоци сте да се оваквим неевхаристијским схватањем Цркве сваки од верника везује за једну одређену личност, за такозване “старце”, те да се брине за своје индивидуално спасење, а да запоставља Цркву као заједницу и не осећа себе као члана те заједнице. Губи се, дакле, појам о Цркви као заједници, па Црква постаје више једно “лично”, тачније индивидуално, психолошко искуство. Пошто на овај начин циљ постаје “да се ја осећам добро, да имам свој мир” и слично, ствара се једна врста хришћана који суштински и нису чланови Цркве. Уосталом, и морал и психолошки мир могао би неко да нађе и изван Цркве, ако би, на пример, отишао неком будистичком гуруу. И није мало оних који уточиште налазе у некој од источњачких религија. Чињеница да источњачке религије данас цветају управо на просторима Запада говори о томе да западно хришћанство није тежило да нађе ништа друго осим индивидуалног, психолошког мира и задовољства. Ако му то не нуди свештеник у његовој парохији, он онда одлази код гуруа који је спреман да му понуди своју помоћ. Дакле, не би требало да Црква постане место “гуруа”.
Црква, дакле, треба да схвати да она није једна светска творевина, нити једна од њих, већ да се њен идентитет налази у есхатологији, у Царству Божијем, те да све што чини у историји треба да има своје усмерење, да добије свој смисао, од крајњег циља за који је и створен, а то је Царство Божије.
Евхаристија је Благодарење што нам се сведочи у многим моментима Евхаристије. О.Александар Шмеман јасно наглашава да је Благодарење у ствари рај. То је почетак и крај (циљ) нашега живљења. Оно нам даје могућност познања Бога. Не вере, јер и Адам је веровао и ђаволи верују, већ познања као живог доживљаја и примања Бога у себе. Немогуће је знати (познавати) Бога, а не благодарити му у било ком аспекту нашега живота (зато имамо диван доказ који и Шмеман наводи, а то је да се надгробно ридање претвара у песму хвале „Алилуја“). Из тих разлога ми приносимо свет Богу и сваки пут на Литургији постајемо сведоци поновног стварања света и материје, али овај пут материје као хране (лека) за бесмртност. Благодарење је, још да додамо, изједначавање неједнаких, (Бога и човека, Творца и творевине), дејством Духа Светога.
И сада, коначно, долазимо до циља, а то је Причешће. Но, иако смо дошли до циља пред нас се опет постављају неки услови не би ли приступили Причешћу. Дошло је до клерикализације у Цркви. Лаици су на Литургији пасивни, а иако се Литургија врши ради њих, они у њој не учествују (не причешћују се). У Цркви на Литургији нема места молитвеном (личном), јер, кроз целу Литургију, а посебно од одступања оглашених, Црква припрема верне за Причешће. Молитве које нас припремају за Причешће, Шмеман је поделио и назвао их космичким, еклисиолошким и есхатолошким. Тек после заступничке молитве Црква (заједница) се моли за личну достојност приступања Причешћу. Али све је ипак на нама, тј. можемо ли ми и чезнемо ли за Причешћем целим бићем, каже и пита се Шмеман.
Литургија управо чува право на слободу,како у духовном тако и у хуманистичком погледу. Данас не можемо на Литургију,а већ сутра ће нам неко укинути основна људска права. Право на мишљење, слободу,право на лечење, образовање итд.. Право на кретање је већ упитно.
Кад све ово ставимо пред себе, видимо шта уствари Коронавирус покушава да и на духовном нивоу уради са нама. Хоће да нас физички одвоји од Христа. Да нам наметне вирутелног Христа као нешто нормално и опште прихваћено. Са тим се морамо изборити а тек онда можемо да ставимо маску на лице и рукавице на руке како бисмо сачували физичко здравље.
05.април.2020.
О.Благоје-Бане-Катић
