Храм Светог Апостола Павла - Петроварадин

верски текстови, молитве и акатисти Српске православне Цркве

ВЕЛИКИ ПОСТ И СВЕТА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА

протојереј Дарко Јелић

ВЕЛИКИ ПОСТ И СВЕТА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА

Данашњи назив поста који претходи годишњем празновању Васкрса је Велики, Часни или Васкршњи пост. Назив Велики се односи на дужину, будући да је ово најдужи пост у години. Називи Часни и Васкршњи указују на значај празника којем претходе. Међутим, ово уствари није васкршњи пост. Ово су два поста.

Часни пост није од увек имао данашњи облик. Он је настао спајањем два поста: Св. Четрдесетнице и Велике недеље.

Први пост је четрдесетодневни пост којим се уподобљавамо Господу Христу који је четрдесет дана постио у пустињи и зато је најправилније звати га Света четрдесетница. Овај пост траје до Лазареве суботе (6х7=42-2=40). То је време „распуштања“ Цркве. Као што се Христос добровољно предао власти сатане у пустињи, постећи 40 дана, тако се и Црква добровољно предаје на искушавање удаљавајући се од Христа, како би се уверила да се без Њега не може живети, и стога, журно се враћајући Њему на Лазареву суботу. О овоме читамо у житију Марије Египћанке где видимо да се монаси у недељни дан пред Четрдесетницу, након Литургије и заједничке трпезе, опраштају, узимају мало хране и одлазе у пустињу у наредних 40 дана. До Лазареве суботе, односно до Цветих, када ће се вратити, када ће се опет формирати Црква, они ће се подвизавати у пустињи, а у манастиру остаје само неколико монаха који су неопходни за опстајање манастира. Богослужење током Св. Четрдесетнице указује на овај поредак: у ово време нема великих црквених празника, а Литургије пређеосвећених дарова које се служе, настале су из дисциплине самопричешћивања монаха у време „распуштене“ Цркве. Први празник, по истеку 40 дана, је Лазарева субота, као претпразник свечаног уласка Христа у Јерусалим, када се Црква опет формира и празнује. У Хиландару, као видљиви знак „распуштања“ Цркве, поред врсте и начина богослужења, која се по правилу у Четрдесетници обављају у припрати, а не у лађи и олтару, постоји и пракса да се иконе на иконостасу прекривају, а Часна трапеза се потпуно расформира, тако да остане потпуно празна (нема ништа на њој) и непокривена прекривачима.

Формирање Часног поста

Да се Часни пост формира у данашњем облику, улоге су имале инситуција катихумената и покајна дисциплина. Пријем у Цркву кроз Св. тајну иницијације (уласка) у Цркву (крштење и миропомазање) увек је претпостављао катихетску припрему кандидата. Током 2. и 3. века формирала се институција катихумената, одн. припремања за улазак у Цркву. Оне који су желели да приступе Цркви доводили су пред епископа и Сабрање да одговоре на питање о разлогу њихове жеље за приступањем. Тада су се кандидати, добивши статус катихумена, предавали учитељима да их обучавају у хришћанској вери и хришћанском животу, учећи их молитвама и тумачећи им Свето Писмо и Сивол вере. Када се приближи време крштења, они који су били изабрани да ће бити примљени у пуно општење са Заједницом, прелазили су у статус фотизомена (кандидата за просветљење – крштење) и крштавани су на Велику суботу.

Литургијски фрагменти који сведоче да је време Великог поста било време за припрему кандидата за крштење:

„Светлост Христова просветљује све!“, „Ви који сте за просветљење…“ (Литургија пређеосвећених дарова, у даљем тексту: ЛПД).
Светописамска читања на ЛПД која одговарају поукама катихумена: Књига постања – стварање света и човека; Приче Соломонове – библијске моралне поуке; књиге пропроштава – указивање на Месију; Књига о Јову – етика.
Након крштења, током Педесетнице, новокрштени су додатно поучавани тако што су увођени у суштину хришћанског светотајинског живота – мистагошке катихезе (поуке).

У Цркви је увек било њених чланова који су толико сагрешили да својим грехом прљају чистоту Заједнице Тела Христовог. Такви чланови се на одређено време одстрањују од евхаристијског заједничарења. Након покајања и исправљања свог живота, они се враћају у Заједницу. Ово време кајања подразумевало је одређене покајне радње: интензивнији пост, интензивније молитве, што се убрзо везало за време Четрдесетнице, када је иначе и Заједница постила и интензивније се молила (као што је некад постила заједно са катихуменима). То је, временом, утицало на формирање Великог поста, као времена прикладног за покајну дисциплину.

Неке богослужбене особености Часног поста

Богослужења у Часном посту карактерно се разликују од богослужења у осталом делу године.

У Часном посту богослужења карактерише „радосна туга“.

Црква се у Четрдесетници добровољно предаје на искушавање удаљавајући се од Христа, уверава се да се без Њега не може живети, и стога, богослужбеним поретком, кроз дугачка богослужења (углавном ван олтара), са дугим библијским читањима (псалтир, старосавезна читања), тамним одеждама и пресвлакама у цркви, изражава тугу због удаљавања, због изгнанства, због промашаја циља живота (=грех).

Истовремено, богослужењем Црква изражава и тежњу за повратком из „пустиње“, тежњу за заједничарењем са Христом. Окретање од греха ка Богу и надање у повратак под окриље Христа и радост због тога, такође се изражава богослужењем (јер оно никада нема за основу безнађе и потпуну тугу, него сталну радост и непрестани оптимизам).

Богослужбена књига из које се углавном служи у Часном посту назива се Посни триод. Од Недеље митара и фарисеја до Велике суботе у Посном триоду налазе се богослужбене песме и библијска читања за сваки дан.

На свим богослужењима, уз земне поклоне (велике метаније) чита се молитва Св. Јефрема Сиријца:

* Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.

* Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени, слузи Твоме.

* О Господе Царе, даруј ми да сагледам грехове своје и да не осуђујем брата свога,

јер си благословен у све векове. Амин.

Земни поклони се чине и невезано за ову молитву. По Уставу Лавре Светог Јована Златоустог у Светој Гори, велики поклон се врши тако да се коленима и рукама и главом додирне земља. И по Јиречеку, у три такта: прво се падало на колена, па на руке, и најзад се челом додиривала земља.[2] Према тумчењу Св. Василија Великог: „При сваком сагибању колена и опет устајању, ми самим чином показујемо да смо због грешности наше пали на земљу; а по човекољубљу Онога Који нас је створио позвани смо опет на небо.“

Прва четири дана Четрдесетнице, као и у четвртак пете седмице поста чита се Велики (покајни) канон Св. Андреја Критског.

У суботу пете седмице поста чита се Акатист Пресветој Богородици, као радосно укрепљење у поодмаклом подвигу поста.

Карактеристично богослужење у Часном посту је Литургија пређеосвећених дарова (ЛПД). То је Служба причешћивања Даровима који су освећени на ранијој (претходној недељној) Литургији и сачувани за ову прилику. Настала је из самопричешћивања монаха током Св. Четрдесетнице, Даровима које су они, на почетку поста понели са собом у пустињу (в.горе).

У току Часног поста, сходно наведеним карактеристикама овог литургијског времена, не служи се пуна евхаристијска служба (Литургија), јер она је увек објављивање васкрсне радости која укида пост (дакле, пост укида служење Литургије, а Литургија укида пост).

Како не би остали без благодатних Дарова за укрепљење и као знак да и поред „распуштања цркве“ нисмо остављени од Господа, сједињујемо се са Телом и Крвљу Христовим кроз служење Литургије раније савршених Дарова.

Ову Литургију, по одредбама богослужбеног Устава (=Типик) треба служити увече, јер и она укида пост. Наиме, верни су цео дан постили (нису јели), онда се причешћују, мало вечерају и одлазе на спавање, а сутра се наставља пост. Но, из многих практичних разлога, који углавном поништавају поменути смисао служења увече, данас се ова Литургија служи углавном у јутарњим часовима, реметећи посни ритам.

Такође, по данашњој пракси, дани за служење ЛПД су среда и петак, али у пракси древне Цркве је била могућност свакодневног служења (изузев суботе и недеље, који су par excellence евхаристијски дани).

Црна одежда

Видели смо да је Часни пост примарно у вези са крштењском праксом Цркве, а крштење није у вези са црном одеждом. Стога, ако истакнемо везу Часног поста са крштењем, а умањимо му жалосни, покајни карактер (рекли смо да је покајна дисциплина секундарно утицала на формирање Ч. поста, а крштењска дисциплина примарно), долазимо до тога да црна одежда није знак нашег покајања, а још мање онога што је донела пучка побожност, да је то жаљење над страдајућим Христом (Страсна седмица). Још пре формирања богослужбених одежди (Исток, 3. век; Запад, 5. век) хришћани су доживљавали црну боју као боју овога света, боју за свакодневну одећу, док су за Дан Господњи, за недељу и Литургију, облачили светлу (белу) одећу.

Рекли смо да је време Четрдесетнице време „распуштања“ Цркве, време када се добровољно предајемо олујама овога света и зато је боја одежде свакодневна, овосветска – тамна (црна).

Супротно, сакупљање Заједнице, улазак у цркву, служење Литургије недељом, па чак и служење ЛПД, претпоставља искључиво светлу одежду (иако је устаљено да се ЛПД служи у тамним одеждама).

 др Александар Шмеман „Велики пост“; „Каленић“, Крагујевац1983., стр. 25.

Патријарх српски Павле „Општи типик преко целе године“, књ. 6.; Београд, 2010. стр. 69.

 Поука 91. Цитат доступан преко Патријарх српски Павле „Општи типик преко целе године“, књ. 6.; Београд, 2010. стр. 69.

 У првом случају раздељен на четири дела, а у другом у целости.

Share This