Храм Светог Апостола Павла - Петроварадин

верски текстови, молитве и акатисти Српске православне Цркве

ТАЈНА ВЕЧЕРА – Евхаристијска служба

протојереј Дарко Јелић

ТАЈНА ВЕЧЕРА – Евхаристијска служба

Евхаристијска служба је старосавезног порекла. Укорењена је у јудејској пасхалној вечери.

Јудејска Пасха

У годишњем кругу јеврејских празника једно од најзначајнијих места заузимала је Пасха. То је био празник који је установљен ради успомене на избављење Јевреја из египатског ропства. Прослављао се 14. дана месеца нисана. То је био дан када је Бог наумио да изведе свој народ из Египта и да га поведе у обећану земљу. Преко Мојсеја заповедио је да се тога дана у сваком дому закоље здраво мушко јагње и да се крвљу тога јагњета покропе довраци. Те ноћи Господ ће пролазити Египтом убијајући све првенце. Дом чији довраци буду попрскани крвљу жртвеног јагњета Господ ће мимоићи и биће поштеђен.

Видљива везу између старосавезне и нове пасхе је јагње чија крв спасава од смрти.

Као успомену на овај чудесан догађај поштеде јеврејских првенаца и почетка изласка из Египта Господ је заповедио да се тај дан празнује у свим наредним поколењима. Јевреји су генерацијама чували ову успомену и свечано прослављали Пасху, прво само као породични празник, а од времена реформе цара Јосије то постаје свеопшти, јавно манифестни празник уз обредно клање жртвеног јагњета у јерусалимском храму. Приликом прослављања Пасхе чували су се одређени обичаји у вези са начином обављања обредне вечере: пасхално јагње су јели уз бесквасне хлебове, обучени и обувени.  Ово стога да се подсете да је Господ тако заповедио прецима; да једу у журби, спремни за пут, немајући времена да припреме квасне хлебове. Тако се после Пасхе, одмах везан за њу, наставља Празник бесквасних хлебова који се празнује 15. до 21. нисана. Временом су се ова два празника спојила у један, што нам сведочи и сам назив код Св.апостола Матеја који Пасху назива Празником пресних хлебова.

Зашто је Христос славио Пасху

Као и сваки Јеврејин и Господ Исус Христос је славио Пасху.

Поставља се питање: Зашто?

Ако је Он тај који иде на добровољно заклање као ново пасхално Јагње, као оваплоћени Син Божији који својом крвљу искупљује човечанство и установљава Нови савез Бога и човека, зашто онда прославља јудејску Пасху која је у заласку?

Одговор на то питање даје сам Спаситељ када је Св. Јован оклевао да га крсти: «Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду».[9] По личном сведочанству, Он је дошао на свет не да укине Закон и пророке, него да их испуни. Као што је целог свог живота, као Законодавац испуњавао Закон, извршавајући све обавезе које из њега проистичу (обрезање, довођење четрдесетодневног првенца у храм, крштење на Јордану…) тако је, испуњавајући свако и најмање словце и сваку цртицу из Закона, славио и јудејску Пасху.

Да ли је Тајна вечера била пасхална вечера

У извештајима Јеванђелиста о Тајној вечери примећују се неке карактеристике обредне пасхалне вечере:

Апостоли питају Господа где жели да му уготове да једе Пасху.
Сам Господ Христос, седећи за трпезом саопштава Ученицима да му је била велика жеља да баш ту Пасху једе са њима.
Поред законских одредби о времену, постојале су и одредбе о начину обављања пасхалне вечере. У извештајима Јеванђелиста налази се приказ задовољења тих одредби:
Христос је опрао ноге својим ученицима за време вечере, а прање за време вечере било је предвиђено само на пасхалној вечери.
Господ, указујући на свог издајника, означава га као оног „који умочи руку са мном у зделу“, што указује на Пасху будући да су Јевреји на редовним трпезама користили прибор за јело, док се само на пасхалној вечери јело на старински, наслеђен, примитиван начин, умачући горке траве и бесквасне хлебове у неку врсту воћне салате.
Правила за јеврејску пасхалну вечеру налагала су да се током вечере ломи хлеб тзв. афикоман (afceimn) којег је домаћин делио присутнима на крају вечере. По том обрасцу, Господ Христос је преломио хлеб дајући га ученицима као своје Тело.
Као и хлеб, тако је и вино било саставни део јеврејске пасхалне вечере. „Чаша“ дата Ученицима „по вечери“[19] одговара трећој чаши која се наливала после пасхалне вечере и испијала после трократног благодарења.
Пасхална вечера се завршавала певањем,баш као што и присутни на Тајној вечери „отпојавши хвалу изиђоше…“
На основу ових података може се закључити да је Тајна вечера, по свом карактеру, била пасхална вечера.

Међутим, без обзира на утемељење у јудејској Пасхи, Нова Пасха, Христова последња пасхална вечера са Ученицима, није била пресликана јудејска пасхална обредна вечера. То је била нова, велика и најсветија Пасха, пасхална вечера Царства Божијег на којој је, пре крсне жртве и пре свог телесног страдања, Господ Христос дао Тело своје и Крв своју Ученицима, жртвоприносећи тиме себе „за живот света“.

Прва Евхаристија била је последња вечера Господа Исуса Христа са својим ученицима, коју је обавио пред своје крсно страдање. Ова Пасха, ова Христова последња пасхална вечера са Ученицима, Пасха пред Његово страдање, није била обична пасхална обредна вечера. То је била нова Пасхална вечера; нова, велика и најсветија Пасха, пасхална вечера Царства Божијег[25] на којој је, пре крсне жртве и пре свог телесног страдања, не допустивши безаконицима да својим безакоњем изазову велику тајну спасења – добровољно давање Себе за живот света, дао тело своје и крв своју Ученицима својим, тиме жртвоприносећи себе и као Првосвештеник Новог Завета – који приноси, и као пасхално Јагње Божије које узима грех света – које се приноси.

Обавивши своју последњу вечеру са Ученицима пре јеврејске Пасхе, Господ је и физички одвојио Стари савез од Новог савеза, који је установио приношењем свога Тела и своје Крви, запечативши то својим страдањем и васкрсењем и тако је установио прелаз старе Пасхе у Нову Пасху.

Ломећи хлеб и благословивши чашу, Господ их даваше својим Ученицима уз речи: „Узмите, једите; ово је тело моје“ и „Пијте из ње сви; јер је ово крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“.Није казао: „Ово је слика Тела мога“ па стога тај хлеб није био образац, слика, икона Његовог Тела већ само, истинито Тело које је задржало вид хлеба.

Христос заповеда Ученицима својим да то што је он учинио даље они чине за Његов спомен.

У свакодневном поимању ствари, „чинити спомен“ значи евоцирати успомену на некога ко је живео раније или на неки прошли догађај. Међутим, у библијском поимању, чинити спомен значи данас учествовати у догађајима који су се некада збили; значи васпостављати учешће у суштини прошлих ствари, чиме се те прошле ствари оприсутњују у садашњости.

Тако, чинити Евхаристију у спомен Христа значи учествовати у Његовој крсно-васкрсној жртви сада и овде и заједничарити са Њиме на свакој Литургији докле не дође.

Речима „(…) ову Пасху (…) нећу више јести док се не испуни у Царству Божијем“ и „(…) нећу пити од рода виноградскога док не дође Царство Божије“ Господ Евхаристију поистовећује са Његовим другим доласком.

Дакле, учествовањем у Евхаристији, хришћани учествују у смрти и васкрсењу Христовом, односно, учествују у будућем Царству Божијем. То царство је Његово славно васкрсење пошто ће се из смрти вратити победоносно као цар из бојне победе.

Залог да ће хришћани бити причасници тога Царства су речи: „(…) до онога дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега.“

 Етимолошки: Pesа`h = јевр. пролазак

 2. Мој. 12;1-13

 2. Мој. 12;14

 Јудејски цар; владао 640-609. г.пре.Хр.

 5. Мој. 16;5-6

 2. Мој. 12;8-11

 2. Мој. 12;18

 Мт. 26;17

 Мт. 3;15

 Мт. 5;17

 Мт. 5;18

 Мт. 26;17; Мк. 14;12.

 Лк. 22;15.

 Јн. 22;12.

 Николај Д. Успенски, „Анафора“, Краљево, 2009., стр. 19.

 Исто; стр. 13, 18.

 Исто; стр. 14, 16, 19.

 Исто; стр. 19.

 Лк. 22;20.

 Николај Д. Успенски; н.д., стр. 16-18.

 Исто; стр. 19.

 Мт. 26;30.

 Епископ Атанасије „Евхаристија у Источној Цркви“, Београд, 1993., стр. 46.

 Јн. 6;51.

 Епископ Атанасије «Трагање за Христом», Београд, 1993. стр.46

 Јн.6;51

 Протојереј Георгије Флоровски «О смрти на крсту»; «Теолошки погледи» 1-3, 1990.

 Мт. 26;26-28.

 Лк. 22;19 / 1.Кор. 11;24-26.

 Николај Д. Успенски; н.д., стр. 25.

 1.Кор. 11;26.

 Лк. 22;15,18.

 Мт. 26;29 (подвукао Д.Ј.).

КО ЈЕ БИО НА ТАЈНОЈ ВЕЧЕРИ?

Постоји једна недоумица: Ко је био присутан на новоустановљеној Евхаристији на Велики четвртак? Односно, прецизније: Да ли је Јуда изашао раније или је био присутан при ломљењу хлеба?

Св. апостол Матеј извештава да је Господ прво разобличио свог издајника, а онда установио Евхаристију. Исто пише и Јеванђелист Марко. Међутим, трећи синоптичар, Јеванђелист Лука, сведочи управо о обрнутом следу. Ови извештаји ипак говоре само о редоследу разобличавања издајника (подсетимо, то су речи: „Који умочи са мном руку у зделу тај ће ме издати“) и установљења Евхаристије, а не о редоследу Јудиног изласка и ломљења хлеба. Јеванђелист Јован помиње Јудино напуштање скупа, али, обративши пажњу на друге детаље, не помиње директно речи установљења. Дакле остају отворене обе могућности: и да је Јуда примио Тело Христово; и да је раније изашао не примивши Тајне.

Као и у погледу карактера Тајне вечере, егзегете се не слажу ни у тумачењу овог детаља. Једни сматрају да је Јуда ипак прво изашао, а да је Христос потом преломио хлеб и дао га ученицима као своје Тело. Ово оправдавају расуђивањем да је Господ дао своје Тело само Ученицима, дакле након што је Јуда изашао и тиме отпао од учеништва. По њима, немогуће је да би Господ учинио причасником свога Тела некога ко је самог себе већ искључио из заједнице Ученика. Други пак аутори сматрају да је Христос и Јуди дао своје Тело и тиме показао своју безграничну љубав омогућивши му последњу прилику да «дође себи» и да одустане од злодела које је наумио да учини. Но, Јуда је ту прилику да остане у броју Ученика Христових прокоцкао. Уопште не треба искључивати могућност да је Господ исказао љубав и према своме издајнику давши му своје Тело као и осталима. Није ли се и Петар нешто касније одрекао Христа, па му је опет Он подарио своју љубав? Нису ли се и остали апостоли разбежали у Гетсиманији, па опет, оставивши Господа, нису били ускраћени његове љубави? Колико пута свако од нас својим сагрешењима изда Христа, па и даље остаје сапричасник Тела и Крви заједно са свима Светима? Колико пута смо били недостојни учасници Свете Евхаристије? Тако је могуће да је и Јуда био учесник ломљења хлеба, примио Тајне, али да то код њега није произвело одустајање од злог наума.

За разлику од свих покајаних грешника, Јуда изласком прекида све везе са Исусом и потпуно се предаје сатани.

Мт. 26;23-26

 Мк. 14;20-22

 Лк. 22;19-23

 Др Емилијан М. Чарнић „Еванђеље по Јовану“; Крагујевац, 1986. стр. 100.

ТЕЛО И КРВ „ЗА МНОГЕ“, А НЕ „ЗА СВЕ“?

Након што је преломио хлеб и дао га својим Ученицима, Господ узима чашу и заблагодаривши даваше им да пију уз речи: „Пијте из ње сви; јер је ово Крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова.“

Помало збуњује израз «за многе». Наиме, Христос даје Ученицима чашу рекавши: „Пијте из ње сви“, затим каже да је то Крв Његова „Новога завета“, а потом додаје: „која се пролива за многе ради отпуштења грехова“. Позива да пију сви, установљава Нови савез својом Крвљу, а онда не каже да се та Крв пролива за све него „за многе“. Да ли то значи да се позив да пију сви односио само на Апостоле тада и тамо присутне? Са киме се склапа Нови савез; само са присутним Апостолима? Просто је немогуће да је то тако; да се не сматрају сви људи позванима да пију из Његове чаше, и да се склапање Новог Савеза не односи на све људе.

А ако није тако, зашто се онда Крв пролива „за многе“ а не за све?

Наиме, овде је реч само о духу језика. У јеврејском одн. арамејском језику, којим је писан оригинал овог Јеванђеља, не постоји прецизан израз који би разликовао „многе“ од „свих“ одн. једним изразом се изражава и мноштво (тј. многи) и целокупност (тј. небројено мноштво); тако да текст може да гласи: „(…) која се пролива за небројено мноштво(…)“ одн. „(…) која се пролива за све(…)“.

О језику Матејевог Јеванђеља види фусноту 47

 Јоаким Јеремиас; н.д. стр.66-67

Share This