РАЗВОЈ БОГОСЛОВЉА КОД СРБА

свештеник Благоје Катић

РАЗВОЈ БОГОСЛОВЉА КОД СРБА

Прво семе Христове науке пало је на наше просторе још у доба масовног покрштавања Срба 867. или по некима 847. године за време кнеза Мутимира. Али и пре тога је било православних Срба, пошто су долазили у додир са латинским свештенством у Приморју и Далмацији, која је тада била под јуриздикцијом римског папе. Такође, било је покушаја покрштавања Срба за време византијског цара Ираклија (610 – 641), али са мање успеха.

Међутим кад се говори о развоју богословља код Срба, постоји један већи проблем, а то је да се о почетцима развоја ништа не зна сигурно. Наиме, по том питању судимо по аналогији, јер не постоје писана документа о првим почетцима развоја богословског мишљења и идеја код Срба. То никако не значи да оно није било развијено. Богословље је условљено одређеном временском епохом, али то не значи да се богословље мења кроз одређене временске периоде, већ да нам сваки временски период доноси нове одређене богословске проблеме.

Период од 9-12 века

Први словенски мисионари били су света браћа Ћирило и Методије из Солуна. Њих је послао тадашњи цариградски патријарх Фотије у Доњу Панонију. Одатле се шири православље међу Словенима а самим тим и међу Србима. Најпре је Ћирило саставио прво словенско писмо – глагољицу. Прво су превели основне књиге за литургијску употребу, и то: Свето Писмо, Апостол и Псалтир. Ускоро Ћирило умире 869. у Риму и њихови ученици тзв. петочисленици су протерани на две стране: у Бугарску (Преслав) и у Охрид.

Посебно је важан Свети Климент Охридски који је саставио ново писмо, ћирилицу. Овај период је нарочито важан, јер је он основа онога што ће Срби касније да изграде на светим Ћирило – Методијским темељима. Ово нарочито лепо објашњава еп. др. Атанасије (Јевтић) који каже: „Читаво хришћанско Откривење, и посебно онај црквено – подвижнички и литургијски садржај и карактер православног богословља, примили смо ми Срби првенствено кроз свето Кирило – Методијско наслеђе, а потом смо наставили да га усвајамо и на своме тлу развијамо преко Светог Саве и преко исихастичких подвижника и српских синаита тј. српских монаха који су боравили на Синају и тамо преводили свете књиге на српски језик… свеједно да ли су били грчког, словнског или српског порекла”

Шта нам је остало од богословске садржине из овог периода?

Јављају се прва јеванђеља која настају у Македонији крајем X и почетком XI века. Најпознатија су Зорафско и Маријамско јеванђеље. Затим Синајски псалтир и требник. Зашто баш назив синајски? Овај назив упућује на блиске односе ондашњих Срба са Синајом. Наиме, српски монаси су одлазили тамо и преводили дела Светих Отаца на српски језик. Имамо и Клочев Зборник (Глагољаш). Сва ова дела су писана глагољицом.

Имамо такође и ћириличних споменика од којих су најпознатији: Супрасаљски кодекс, Савина књига (не Св. Саве), и др. Најпознатији споменик овог времена је свакако Јеванћеље кнеза Мирослава писано око 1185. године.

Преводе се и богослужбене књиге: Минеј, Октоих, Триод и Пентикостар (Цветни Триод). Имамо такође и прве преводе дела Светих Отаца и три литургије: Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог и Светог Григорија Двојеслова. Овај први период развој богословља код Срба, које ће своју пуну форму добити за време Светог Саве и његових наследника.

Да ли је народ разумева те постојеће богословске текстове или не? Њих су читали и знали монаси, свештенство и властеле. Народ је имао другачији језик који се разликовао од писаног и књижевног језика. Али од доба свете браће почиње да се све више употребљава „народни језик” и побија се доктрина о тројезичности или „сакралности” јеврејког, грчког и латинског језика.

Као један врло важан облик богословских текстова јављају се и житија. Из овог времена имамо житије Светог краља Јована Владимира (XII век) и Светог Јована Рилског из 1183. године.

Шта су житија и које још форме богословских текстова имамо?

То су, пре свега, биографије светих Божијих људи. Циљ писања житија није да се опишу тачни биографски подаци, већ више од момента самога ступања у манастир, преко чуда која је тај светитељ чинио, завршно са његовим блаженим уснућем и прослављањем у Господу.

Понекад су се уместо житија писали и „патерици”. То су мудре изреке Светих Отаца, мање или више са унесеним појединим биографским подацима.

Почетком XII века код нас Срба настаје посебна форма житија, тзв. династичка житија, позната више у нашој књижевности као старе српске биографије. Први облик тако писаних житија је житије Светог Симеона од Светог Саве. Даље имамо житије Светог Симеона од његовог другог сина Стефана Првовенчаног. Затим Доментијаново и Теодосијево житије Светог Саве. „Житија су, пре свега имала дидактички карактер. Подразумевало се да онај који води народ буде морална личност. Тада су ученост и светост били нераздвојени појмови, данас нема везе између учености и светости код интелектуалног света. Царска власт је била укључена у црквени живот. Отуда су краљеви и цареви били помазивани и имали су посебно место у храму, поред патријарха. Чак се владарска служба сматрала за посебну службу у цркви. Свети Сава одваја државу и цркву, али оне сарађују, држава је само благодатно у кључена у живот цркве.” 

Сказанија имају елемената и из живота и историје. Данас је најпознатије „сказаније о писменех” Црноризца Храбра и X века.

Повести слична су житију, али са доста више наративног карактера.

Слова или беседе на одређени текст Светог Писма од одређеног црквеног великодостојника, изговаране најчешће после прочитаног Светог Јеванћеља.

Посланице упућиване одређеној личности или локалној цркви.

Повеље су углавном биле црквено – правног карактера. На основу њиховог садржаја сазнајемо црквено и државно устројство тог времена. Имале су углавном аутобиографски карактер.

Родослови од којих је најпознатији родослов династије Немањића, и они износе генеологију једне династије.

Постоји још један облик тзв. летопис, до данас је познат Летопис попа Дукљанина.

Карактеристична црта богословља овог периода је библијско – литургијско богословље везано за црквени живот. Дакле, постојало је извесно богословље. Службени језик био је црквенословенски, који је био богословски раван грчком језику. Јављају се и први преводи са грчког језика. Српски монах, инок Исаија је у XIV веку превео Corpus Areopagiticum од Псевдо – Дионисија Ареопагита, који су сачињавала три дела „Небеска Јерархија, Мистична теологија и о Божанским именима”. Ово је врло квалитеан превод свог времена јер је напросто пресликан оргинал.

Доба Светог Саве и његових наследника

Ово је најуспешнији период српског народа на свим пољима: просветном, државном, политичком, економском, културном… Највећи допринос том успеху дала је светородна лоза Немањића. Сваки од њих је оставио свој траг у нашој историји, али највећи од свих је свакако највеће светило српског народа – Свети Сава. Родио се 1175. а умро 1235. у бугарском граду Велико Трново. Око 1197. одлази на Свету Гору и монаши се у манастиру Ватопед. Његов утицај и омиљеност међу српским народом почиње поготово да се шири после његовог избора за Првог српског Архиепископа 1219. у Никеји. Од тада наш народ заузима своје место на историјској позорници. Највеће потешкоће приликом избора за Архиепископа Српске Цркве, Светом Сави приредио је тадашњи учени Охридски Архиепископ Димитрије Хоматијан. Свети Сава је вештом црквенодржвном политиком све то превазишао и решио спор са горе поменутим Хоматијаном.

Личност и дело Светог Саве су код нас најмање проучаване са богословско – теолошке стране. Највећи допринос проучавању богословља Светог Саве дао је еп. др. Атанасије (Јевтић) у својој студији „Богословље Светог Саве”, у којој је аналитички обрађена Жичка и Студеничка беседа Светог Саве, која садржи богословске одељке. Он је, свакако, и наш први теолог. Иза њега нам је остало непроцењиво благо које је изашло из његове руке. Најпознатија дела су му:

Законоправило Светог Саве, које ће послужити као основ црквено – правног законодавства не само код Срба, већ и код свих словенских народа.
Карејски типик, није оргиналан, већ преведен са једног старог пустињачког (скитског) типика.
Хиландарски типик, написан крајем 1199. године. То је скоро у целини превод Евергетидског типика Влахернске Цркве у Цариграду.
Студенички типик написан после доласка Светог Саве у Србију односно из Хиландара у Студеницу. Не постоји нека већа разлика између Хиландарског и Студеничког типика. Ови типици су били написани за манастире, јер су манастири били центри целокупног духовног живота српског народа. Једна карактеристика овог типика је што у њему први пут срећемо благодатни призив Светог Духа пре избора игумана, кога до тада није било.
Писмо игуману Спиридону писано са једног од два путовања у Свету Земљу 1229 – 1231. и 1234 – 1235. године.
Беседа о правој вери изговорена на сабору у манастиру Жича 1220. године приликом устоличења Светож Саве за Архиепископа.
Студеничка беседа, изговорена у манастиру Студеници.
Житије Светог Симеона писано као увод у Студенички типик.
Служба Светом Симеону, настала у манастиру Студеници у две верзије. Прва између 1209 – 1213. а друга између 1216 – 1219. образац му је била служба Светом Симеону Столпнику (који се слави 1. септембра).
Свети Сава је постигао висину богословља у Светој Гори, нарочито у манастиру Ватопеду, који је тада имао веома велику библиотеку, а знамо да је Свети Сава по свом одласку на Свету Гору прво боравио баш у том манастиру. „За Светог Саву и његову тако назовимо богословску школу, православно богослужење првенствено се састојало у ономе што је Свети Григорије Богослов, а после њега и Свети Григорије Палама изразио, рекавши да за православног богослова истинско и спасоносно богословље састоји се не само и једино о Богу говорити (богословити), него пре свега и изнад свега бити с Богом (живети у заједници с Њим)”.[4] Манастир Хиландар бива обновљен у време Светог Саве и његовог оца Светог Симеона и богато дарован књигама и осталом светоотачком литературом тог времена. У њему је било све што је потребно да се достигне високо и стручно образовање, зато се свети манастир Хиландар од тог времена почиње називати „средњевековни српски универзитет”. У њему је касније боравио један од најшколованијих српских архиепископа, Данило II (Пећки), нарочито познат по свом делу „Живот краљева и архиепископа српских”.

Биографи Светог Саве, и Доментијан и Теодосије, и не само они него и сви каснији хагиографи и химнографи српски, од Данила Пећког и Данила Бањског, патријарха Јефрема и инока Исаије и бројних српских „синаита” до деспота Стефана, Григорија Цамблака, преко патријарха Пајсија Јањевца у XVII па чак и до рачанског калуђера јеромонаха Гаврила Стефановића Венцловића у XVIII веку и многих других, били су ако се тако може рећи сваки по својој мери доследни ученици и наследници Светог Саве и његовог богословља.

„Једном речју оно чега се држи Свети Сава и што проповеда и на чему утемељује по угледу на пророке, апостоле, мученике, просвећење свог и сваког народа, није ни ум, ни разум, ни срце, ни савест… Темељ који он поставља свему постојећем јесте оваплоћени Логос Божији и права вера у Њега”

После Светог Саве значајан је Свети Стефан Првовенчани, у монаштву Симон. Он је написао своју верзију житија Светог Симеона, око 1216. Оно је прожето истинском љубављу и дивљењу према своме оцу. Од њега имамо још Млетачку и Хиландарску повељу.

Један од најученијих српских теолога XIII века после Светог Саве био је Доментијан. О њему се не зна готово ништа. Он је написао житије Светог Саве. Из његовог начина излагања високим теолошким стилом види се да је био врло учен. У науци се сматра да је као монах пратио Свето Саву на путовању у Свету Земљу, јер је житије описао као учесник пута. Житије је написао око 1243. по некима чак и у Карејској испосници. Захваљујући њему, ми данас имамо најпотпуније знање о животу Светог Саве,а поготово о његовом духовном лику.

Цео XIII и XIV век карактерише литургијска реформа, јављају се оргинална дела и преведене су све богослужбене књиге. Један од настављача традиције Светог Саве, Првовенчаног и Доментијана је архиепископ српски Никодим (1317 – 1324). Захваљујући њему организовано је превођење Јерусалимског типика, у чијој је основи синајски типик Светог Саве Освећеног. Крајем XIII века јавља се једна посебна црквена и историјска личност. Ради се, наиме, о Теодосију, једном од састављача житија Светог Саве. О њему се такође пуно не зна. Зна се да је и он био Хиландарски монах. Постоје разна мишљења ко је он у ствари? Било је мишљења да је Србин, онда да је из Бугарске, затим да се ради о неком другом Теодосију итд.

Већ XIV век обилује значајним личностима. То је пре свега архиепископ Данило II. Био је један од најученијих људи свога времена. Био је монах у Хиландару, до свог избора за српског Архиепископа. Оставио нам је „Живот краљева и архиепископа српских”. Овај зборник садржи житије краља Драгутина (1276 – 1282), краљице Јелене, краља Милутина (1282 – 1322), архиепископа Арсенија I (1233 – 1263), Јоаникија I (1272 – 1273), Јевстатија I (1279 – 1286). Централна личност која је обележила XIV век био је српски монах Исаија. Био је савременик Маричке битке 1371.године и родом са Косова. Од њега нам је остао превод Псевдо – Дионисија Ареопагита. У време канонских сукоба Српске и Цариградске Патријаршије, Исаија је био главни преговарач са Цариградском Патријаршијом (спор је изглађен око 1375. године).

Период од 15-17 века

У овом периоду долази до застоја у развоју српског богословља. Наиме, долази до Косовског боја и поробљавања српског народа. Намеће се турски зулум и настају тешка времена. Али ипак се нашло снаге за богословско напредовање и стварање. Најбоље сведочанство је било страдање верног народа Божијег, који су полагали своје животе за Христа и Цркву.

У овом периоду значајна личност је патријарх Данило III (Бањски). Он је написао Слово о кнезу Лазару крајем 1392. или почетком 1393. Садржи службу, синаксар и повесно слово. Значајна је и монахиња Јефимија. Световно име јој је било Јелена и била је удата за Деспота Угљешу Мрњавчевића који је погинуо у Маричкој бици 1371. године. Написала је Похвалу Светом кнезу Лазару, коју је саставила 1402. године. Текст своје похвале извезле је сама, на покрову кивота Светог кнеза Лазара, у манастиру Раваници. Деспот Стефан Лазаревић је почетком XV века написао Слово Љубве. Ово је један текст високог и узвишеног карактера, оно изражава високи теолошки ниво не само његовог писца, већ и његови читалаца.

Познати Горички зборник из 1441 – 1442. године садржи све познате текстове свога времена. Данас се чува у САНУ у Београду. Он садржи „духовне и богословске текстове из преписке Јелене Балшић, Лазареве кћерке и некадашње владарке, са српским монахом Никоном Јерусалимљанином (познатог иначе из многих зборника као познатог писца и преводиоца светоотачких и особито исихастичких текстова, као што је Шестодневник манастира Савине из половине XV.” 

Јелена је водила преписку са својим духовником Никоном и упутила му три писма у којима тражи објашњења за одређена верска питања. На три писма Никон саставља три посланице као одговор на Јеленина духовна интересовањас.

Из овог времена значајан је и Григорије Цамблак. По неким изворима био је Влах из Бугарске. Са Свете Горе долази у Србију, а око 1482. године у манастир Дечане где је касније био игуман. Као дечански игуман написао је „Житије и службу Светом краљу Стефану Дечанском”. Касније одлази у Русију и постаје Кијевски митрополит. Ово дело „по лепоти стила писања и уметничких опажања спада у најбоље старе српске биографије”.

У 7 и 8 веку после манастира Хиландара, Студенице, Раванице, Дечана јављају се нови духовни центри на северу. Ради се о Фрушкогорским манастирима. Доста је на ове просторе утицала теологија са Запада. Јављају се барокне иконе, цркве, јавља се институција црквених општина. Јављају се и прве штампарије. Од 1493. на цетињу је штампана књига Октоих Црнојевића. Од 1519. у манастиру Ремета отвара се штампарија Божидара Вукотића.

Почетком XVII века значајан је патријарх Пајсије Јањевац (1614 – 1647). Он је био један од најобразованијих патријараха новијег времена, врло талентован писац и духовник. Био је велики љубитељ књиге. Он је старе књиге сакупљао, поново их спајао, коричио и тако им продужавао век трајности. Овај подухват коштао га је пуно новца, труда и времена. Од њега имамо житије Светог цара Уроша и службу Светом цару Урошу. (Оба списа настала око 1642. године). Долази до велике сеобе Срба 1690. годинје под паријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Ово је један од преломних догађаја у историји Српског народа, чије последице ни до данас нису довољно сагледане и проучене. Потресне су патријархове речи упућене Богу у име напаћеног српског народа: „И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом од места до места… јер нема онога који нас саветује, ни онога који нас од невоље ослобађа, и наша невоља удвостручава се. И рекох са сузама: докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја?… Устани Господе, зашто спаваш? Зашто лице твоје Творче, Боже наш, одвраћаш од нас? И опет васкрсни, Господе, и помози нам имена Твојега ради! (Пс. 68, 1 – 3)”.

Исто овако потресну ситуацију, описује и савременик патријарха Арсенија, јеромонах Гаврило Стефановић Венцловић. Нашавши се у новој средини, српски богослови, на челу са патријархом Арсенијем почињу се обраћати православној Русији за помоћ. Али јавља се нови проблем. То више није она православна светосергејевска Русија, већ Русија постниконовска, под дејством познате латинствујуће школе Кијевског митрополита Петра Могиле, Русија под реформама Петра Великог и западњачког богословља Сефана Јаворског и Теофана Прокоповича. И као што је познато на своје тражење духовне помоћи и подршке, Срби у Војводини су добили из Русије не православну теологију, него теологију која је протекли низ година пливала западњачким струјама реформације и контрареформације. Али говорити о свему овоме опширније сада би нас одвело сасвим на другу страну, па о овоме овдје неће бити говорено. Непосредни наследници патријарха Арсенија, наши Карловачки митрополити су се такође борили против латинизирања српског народа. Посебно је митрополит Павле Ненадовић имао сукоба са ученим кијевским ђаком Јованом Рајићем, у вези његовог Катихизиса, који је нагињао латинизирању српског народа. Али какав год био, боље га је било прихватити од Србина, него да Марија Терезија наметне свој римокатолички катихизис. Можда је једна од грешака карловачких митрополита била та што су почели доводити руске учитеље и наметати народу рускословенски језик назван „славјаносербским”, уместо живог народног језика каквим је писао нпр. Гаврило Венцловић.

Међу истакнутим богословима 18 века, чија богословска дела значе прекид са богословљем Светог Саве, које је код нас Срба вековима живело, све од Светог Саве, преко патријарха Пајсија, па чак до Гаврила Венцловића (већ он представља почетак новог прелазног периода), довољно је поменути питомце Кијевске школе епископа будимског Дионисија Новаковића и ученог архимандрита Јована Рајића. Они су за разлику од Доситеја Обрадовића чак колико толико остали верни православљу. Доситеј Обрадовић је издао Православље и веру у Живога Бога. „Био је деиста и масон, о чему нам сведочи чак и Копитар.”[9] Он је био изразити антисрбин и антиправославац. Како може један човек који напусти православни манастир својом вољом, толико да замрзи Србе и све српско, тако да је чак подржавао римокатоличку пропаганду и унијаћење Срба на просторима Аустрије? Подржавао је чак и јавно римокатоличко харање и отимање српских душа у доба терезијанизма и јозефинизма. Овакав човек мора бити посебан србомрзац и спреман на све само да уништи „лепу Србину веру”. Али он није био никакав богослов и не може се упоредити са својим савремеником Вуком, а камоли са великим Његошем. Али иза себе је оставио своје наследнике „велике Србе” и интелектуалце XIX века за које Архијерејски Сабор под митрополитом Михајлом Јовановићем (1871. године) дао следећу карактеристику: „Многи налазе у томе славу да колебају код простодушних верних срца уважење појединих истина вере и уопште веру исмевајући… И овако рушећи оно на чему се заснива морал, па користећи се звањем научника, заводе добре вернике на странпутицу, производе растројство у фамилијама и општинама.”

Важни помињања, богослови прошлог века су митрополит Михајло а можда од њега више епископ Никодим Милаш, затим прота Стеван Димитријевић, оснивач и први декан Богословског факултета у Београду, онда истакнути литургичар и историчар уметности Лазар Мирковић и многи други, који су нашу богословску и историјску науку сваки на свој начин обогатили. Оно што се десило и код осталих православних Цркава и богослова, десило се хвала Богу, и код нас Срба, а то је постепено али сигурно враћање православне богословске мисли на изворе светосавског и светоотчког предања, захваљујући пре свега, углавном двојици најученијих људи XX века. Они су: епископ охридски и жички Николај Велимировић и архимандрит Јустин Поповић, професор Универзитета у Београду.

За разлику од своји предходника Доситеја и Рајића, животни пут владике Николаја је био другачији. Он своје прво богословско образовање није започео у манастиру, већ у топлом дому својих родитеља Драгомира и Кате, који је за њега био мали манастир. Николај помиње Доситеја и каже да се на њему образовао у смислу основног образовања, а никако у погледу Доситејевбог антимонашког става. Прави допринос Српском богословљу Николај пројављује од момента када се и спољашње и унутрашње, сав окренуо српским манастирима и монаштву: у Охриду, Светој Гори, Жичи, Овчару и међу богомољцима. Иако се пре тога замонашио, он се тек као изабран за епископа спушта у дубину православног монашког и пастирског живог и практичног богословља. Овде се он као прави пустињак, Молитвеник и Архипастир враћа оном правом светосавском православном богословљу; и показује да је оно у његовој Цркви и народу остало сачувано упркос невољама које је наш народ имао.

Други пример је отац Јустин Поповић и његово богословље. Његов почетак је другачији него и Доситејев и Рајићев и Николајев. Он личи на почетак Светог Саве. Од малена се предаје монаштву и одмах почиње са подвизима и то оним правим, православним, светогорским, светосавским подвизима – молитва, пост иу читање Светога Писма. За разлику од Доситеја, он се ни једног тренутка није покајао нити је помислио да напусти манастир, већ је читавог живота остао истински подвижник и неодступни монах, са само једним животним мотивом: „Све за Христа, Христа ни за шта!” али уз све те подвиге, отац Јустин је постао врстан и светски и европски интелектуалац, дубоко мисаон и религиозан, познавалац и теологије и философије. Отац Јустин је био и остао један од највећих умова и за њега је Богочовек Христос извор и центар целокупног православног богословља и богомудрости, једини кључ за разумевање и доживљавање тајне Бога, човека и света у историји.

Циљ овог рада је да се читаоцу предочи историјски развој православног богословља код Срба и да учини прихватљивијим и разумнијим ово наше свето, свеправославно и српско богословље, почев од Светог Саве преко његових наследника, па до савременог доба.

 Атанасије Јевтић, Развој богословља код Срба, Православна теологија, Београд 1995, 359

 Енциклопедија теологије, Богословље код Срба, Београд, 36.

 Благота Гардадшевић, Каноничност стицања аутокефалности Српске Цркве 1219. године, Београд 1997. 26.

Атанасије Јевтић, Развој богословља код Срба, Православна теологија, Београд 1995. 361.

 Амфилохије Радовић, Светосавско просветно предање и просвећеност, Доситеја Обрадовића, Православна теологија, Београд 1995. 381.

 Атанасије Јевтић, Развој богословља код Срба Православна мисао, Београд, 1995. 365.

Енциклопедија теологије, Богословље код Срба, Београд, 43.

 Атанасије Јевтић, Развој богословља код Срба Православна мисао, Београд, 1995. 368.

 Атанасије Јевтић, Развој богословља код Срба Православна мисао, Београд, 1995. 372.

 Наведено дело, 372.