ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА РИМЉАНИМА

1. Увод. Јеванђеље о Христу је сила Божија на спасење свакоме који вјерује. О истини, слави и правди Божијој и о гњеву на безбожност.

(Зач. 79).
1. Павле, слуга Исуса Христа, позвани апостол, изабран за јеванђеље Божије,
2. Које Бог напријед обећа преко пророка својих у Светим Писмима,
3. О Сину својему, који је по тијелу рођен од сјемена Давидова,
4. Исусу Христу Господу нашем, који је објављен у сили по Духу Светоме за Сина Божијега васкрсењем из мртвих,
5. Кроз којега примисмо благодат и апостолство, да ради Имена његовог приведемо у послушност вјере све незнабошце,
6. Међу којима сте и ви позваници Исуса Христа,
7. Свима који су у Риму љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.
8. Прво, дакле, захваљујем Богу својему кроз Исуса Христа за све вас што се о вјери вашој говори по свему свијету.
9. Јер ми је свједок Бог, којему служим духом својим у јеванђељу Сина његова, да вас се сјећам без престанка,
10. Молећи се свагда Богу у молитвама својим да би ми некада вољом Божијом успјело да дођем к вама;
11. Јер жарко желим да вас видим, да вам предам неки духовни дар за ваше утврђење.
12. То јест, да се ту са вама утјешим заједничком вјером, и вашом и мојом.
13. Али вам нећу затајити, браћо, да сам много пута намјеравао да вам дођем, да и међу вама имам неки плод као и међу осталим незнабошцима, па бих до сада спријечен.
14. Дужан сам и Јелинима и Варварима, и мудрима и неразумнима.
15. Отуда моја жеља да и вама који сте у Риму проповиједам јеванђеље.
16. Јер се не стидим јеванђеља Христова, јер је оно сила Божија на спасење свакоме који вјерује, а најприје Јудејцу и Јелину.
17. Јер се у њему открива правда Божија из вјере у вјеру, као што је написано: А праведник ће од вјере живјети.
(Зач. 80).
18. Јер се открива гњев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди.
19. Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио.
20. Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора.
21. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудјеше у својим умовањима, и потамње неразумно срце њихово;
22. Говорећи да су мудри, полудјеше,
23. И замијенише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца.
24. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима;
25. Који замијенише истину Божију лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу, који је благословен у вијекове. Амин.
26. Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно,
27. А исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду.
(Зач. 81).
28. И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично,
29. Њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности;
30. Дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима,
31. Неразумни, невјере, неосјетљиви, непомирљиви, немилостиви.
32. Они, познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине.

2. О суду Божијем; о Јудејцима и Јелинима; о природном закону и обрезању.

1. Зато немаш изговора, о човјече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш, чиниш то исто.
2. А знамо да је суд Божији истинит над онима који то чине.
3. А помишљаш ли то, о човјече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избјећи суд Божији?
4. Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води?
5. Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гњев за дан гњева и откривања праведнога суда Бога,
6. Који ће дати свакоме по дјелима његовим:
7. Живот вјечни онима који истрајношћу у добрим дјелима траже славу и част и бесмртност;
8. А јарост и гњев онима који се упорно противе истини а покоравају неправди.
9. Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло, а најприје Јудејца и Јелина;
10. А слава и част и мир свакоме који чини добро, а најприје Јудејцу и Јелину;
11. Јер Бог не гледа ко је ко.
12. Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се осудити.
13. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон.
(Зач. 82).
14. Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон;
15. Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају,
16. На дан када Бог узасуди тајне људске по јеванђељу мојему кроз Исуса Христа.
17. Гле, ти се зовеш Јудејац и ослањаш се на закон, и хвалиш се Богом,
18. И знаш вољу (његову), и умијеш да разликујеш шта је добро, научен од закона;
19. И сматраш да си вођ слијепима, свјетлост онима који су у мраку,
20. Васпитач неразумнима, учитељ дјеци, који има оличење знања и истине у закону.
21. Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш?
22. Ти који проповиједаш да се не краде, крадеш? Који говориш да се не чини прељуба, чиниш прељубу? Ти који се гадиш на идоле, крадеш светињу?
23. Зар ти који се хвалиш законом, преступањем закона вријеђаш Бога?
24. Јер се име Божије због вас хули међу незнабошцима, као што је написано.
25. Јер обрезање користи, ако закон испуњаваш; ако ли си преступник закона, обрезање је твоје необрезање постало.
26. Ако, дакле, необрезани чува заповијести закона, зар се неће његово необрезање рачунати за обрезање?
27. И онај који је по природи необрезан, а испуњава закон, осудиће тебе који си поред Писма и обрезања преступник закона.
(Зач. 83).
28. Јер није оно Јудејац што је споља, нити је оно обрезање што је споља, на тијелу,
29. Него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом; таквоме је похвала не од људи него од Бога.

3. О Божијој праведности. Сви су људи грјешници; оправдаће се не дјелима Закона него вјером у Христу.

1. Какво је, дакле, преимућство Јудејца, или каква је корист обрезања?
2. Много у сваком погледу. Прво, што су им повјерене ријечи Божије.
3. Јер шта ако неки не вјероваше? Зар ће њихово невјеровање вјеру Божију укинути?
4. Никако! Него, нека је Бог истинит, а човјек је сваки лажа, као што је написано: Да се оправдаш у ријечима својим и да побиједиш када ти суде.
5. Ако ли наша неправда објављује Божију праведност, шта ћемо рећи? Зар је Бог неправедан када показује гњев? Као човјек говорим.
6. Никако! Јер како би онда Бог могао судити свијету?
7. Јер ако се истина Божија кроз моју лаж показа обилно на славу Његову, зашто још и ја као грјешник да будем осуђен?
8. И зар ћемо, као што нас грде и као што кажу неки да ми говоримо, чинити зло да дође добро? Њихова је осуда праведна.
9. Шта, дакле? Имамо ли предност? Никако! Јер претходно доказасмо да су и Јудејци и Јелини сви под гријехом.
10. Као што је написано: Нема ниједног праведног,
11. Нема онога који разумије, нема онога који тражи Бога.
12. Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ниједнога.
13. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим.
14. Уста су им пуна клетве и горчине.
15. Ноге су им брзе да пролијевају крв.
16. Пустош и биједа је на путевима њиховим;
17. И пута мирног не познаше.
18. Нема страха Божијега пред очима њиховим.
(Зач. 84).
19. А знамо да оно што закон говори, говори онима који су у закону, да се свака уста затворе, и сав свијет да буде крив Богу;
20. Јер дјелима закона ни једно тијело неће се оправдати пред њим; јер кроз закон долази познање гријеха.
21. А сада се без закона јавила правда Божија, посвједочена од Закона и Пророка;
22. И то правда Божија кроз вјеру у Исуса Христа за све и на све који вјерују, јер нема разлике.
23. Јер сви сагријешише и лишени су славе Божије,
24. А оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу,
25. Којега одреди Бог да буде крвљу својом жртва помирења кроз вјеру, да покаже правду своју опроштењем пређашњих гријеха,
26. У дуготрпљењу Божијем, да се покаже правда његова у садашње вријеме, да је Он праведан и да оправдава онога који је од вјере Исусове.
27. Гдје је, дакле, хвалисање? Искључено је. Каквим законом? Да ли законом дјела? Не, него законом вјере.
(Зач. 85).
28. Мислимо, дакле, да ће се човјек оправдати вјером без дјела закона.
29. Или је Бог само Јудејаца, а не и незнабожаца? Да, и незнабожаца.
30. Јер један је Бог, који ће оправдати обрезање из вјере и необрезање вјером.
31. Укидамо ли, дакле, закон вјером? Никако! Него закон утврђујемо.

4. Оправдање Авраама вјером. Христос је оправдање наше.

1. Шта ћемо, дакле, рећи за Авраама, оца нашега, да је постигао по тијелу?
2. Јер ако се Авраам дјелима оправда, има хвалу, али не пред Богом.
3. Јер шта каже Писмо? И вјерова Авраам Богу и то му се урачуна у праведност.
(Зач. 86).
4. А ономе који ради, не рачуна се плата по милости него по дугу;
5. Ономе пак који не ради, а вјерује у Онога који оправдава грјешника, рачуна се вјера његова у праведност.
6. Као што и Давид говори да је блажен онај човјек коме Бог урачунава праведност без дјела:
7. Блажени су они којима се опростише безакоња и којима се покрише гријеси.
8. Блажен је човјек коме Господ не урачуна гријех.
9. Ово блаженство, дакле, да ли се односи на обрезање или и на необрезање? Јер говоримо да се Аврааму урачуна вјера у праведност.
10. Како му се, дакле, урачуна? Кад је био у обрезању или необрезању? Не у обрезању, него у необрезању.
11. И прими знак обрезања, печат праведности вјере коју имаше у необрезању, да би он био отац свију који вјерују у необрезању, да се и њима урачуна у праведност;
12. И да би био отац обрезања не само онима који су од обрезања, него и онима који ходе по стопама вјере оца нашега Авраама коју имаше у необрезању.
(Зач. 87).
13. Јер обећање Аврааму или сјемену његову да он буде насљедник свијета не би законом него праведношћу вјере.
14. Јер ако су насљедници они који су од закона, узалудна је вјера и пропаде обећање.
15. Јер закон ствара гњев; а гдје нема закона нема ни пријеступа.
16. Зато је од вјере, да буде по благодати, да обећање буде сигурно свему потомству, не само ономе које је од закона, него које је од вјере Авраама, који је отац свима нама.
17. Као што је написано: Јер сам те поставио за оца многим народима пред Богом коме повјерова, који оживљује мртве и зове непостојеће као постојеће.
18. Кад није било никакве наде он с надом повјерова да ће бити отац многим народима, као што је речено: Тако ће бити твоје потомство.
19. И не ослабивши вјером не помисли на своје већ умртвљено тијело, а бјеше му негдје око сто година, ни на умртвљеност Сарине материце.
20. И у обећање Божије не посумња с невјеровањем, него ојача у вјери и даде славу Богу,
21. И бјеше потпуно увјерен да оно што Бог обећа кадар је и учинити.
22. Зато му се и урачуна у праведност.
23. А не би писано само за њега да му је урачунато,
24. Него и за нас којима ће се урачунати, који вјерујемо у Онога који васкрсе Исуса Христа Господа нашега из мртвих,
25. Који би предан за гријехе наше и устаде за оправдање наше.

5. Христос умрије за наше оправдање и помирење са Богом. Гријех и смрт дошли су кроз Адама, праведност и живот кроз Христа.

(Зач. 88).
1. Оправдавши се, дакле, вјером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа, 2. Кроз којега и приступисмо вјером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије.
3. И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење,
4. А трпљење искуство, а искуство наду;
5. А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.
6. Јер Христос, још док бјесмо немоћни, умрије у одређено вријеме за безбожнике.
7. Јер једва ће ко умријети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре.
8. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас.
9. Много ћемо, дакле, прије бити кроз њега спасени од гњева сада када смо оправдани крвљу његовом.
(Зач. 89).
10. Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина његова, много ћемо се прије, већ помирени, спасти животом његовим.
11. А не само то, него се и хвалимо Богом кроз Господа нашега Исуса Христа, кроз којега сада примисмо помирење.
12. Зато као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише.
13. Јер гријех бјеше на свијету до закона, али се гријех не рачуна када нема закона.
14. Али смрт царова од Адама до Мојсеја и над онима који не сагријешише сличним пријеступом као Адам, који је слика Онога који ће доћи.
15. Али благодатни дар није тако као пријеступ, јер ако пријеступом једнога помријеше многи, много се више благодат Божија и дар у благодати једнога човјека Исуса Христа изобилно изли на многе.
16. И не би са даром онако као што би са пријеступом кроз једнога: јер суд због једнога би осуда, а благодатни дар би оправдање од многих пријеступа.
(Зач. 90).
17. Јер ако се пријеступом једнога зацари смрт кроз једнога, тим прије ће они који примају изобиље благодати и дар праведности у животу царовати кроз једнога Исуса Христа.
18. Тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота.
19. Јер као што кроз непослушност једнога човјека посташе многи грјешни. тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни.
20. А закон уз то дође да се умножи пријеступ; а гдје се умножи гријех ондје се још већма умножи благодат,
21. Да би, као што царова гријех у смрти, тако и благодат царовала праведношћу за живот вјечни кроз Исуса Христа, Господа нашега.

6. Крштење као погребење у смрт Христову и саваскрсавање са Њим у нови живот.

1. Шта ћемо, дакле, рећи? Хоћемо ли остати у гријеху да се благодат умножи? Никако!
2. Ми који умријесмо гријеху, како ћемо још живјети у њему?
3. Или зар не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо?
(Зач. 91).
4. Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу.
5. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем,
6. Знајући ово, да се стари наш човјек разапе са Њиме. да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху.
7. Јер ко умрије ослободи се од гријеха.
8. Ако ли умријесмо са Христом, вјерујемо да ћемо и живјети са њиме,
9. Знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме.
10. Јер што је умро, гријеху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи.
(Зач. 92).
11. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.
12. Да не царује, дакле, гријех у вашему смртном тијелу, да га слушате у похотама његовим;
13. Нити дајите удове своје гријеху за оружје неправде; него предајте себе Богу, као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правде.
14. Јер гријех неће вама овладати, пошто нисте под законом него под благодаћу.
15. Шта дакле? Хоћемо ли гријешити кад нисмо под законом него под благодаћу? Никако!
16. Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате: или гријеха за смрт, или послушности за праведност.
17. Али Богу хвала што бијасте слуге гријеху па послушасте од срца правило науке којој се предадосте;
(Зач. 93).
18. Ослободивши се пак гријеха, постадосте слуге праведности.
19. Као човјек говорим због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење.
20. Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности.
21. Какав, дакле, плод имадосте тада од онога чега се сада стидите? Јер је крај онога смрт.
22. А сад, ослободивши се од гријеха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај живот вјечни.
23. Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем.

7. Ослобођење од Закона и служење Христу. Борба између закона и гријеха у старом човјеку.

(Зач. 94).
1. Или не знате, браћо, јер говорим онима који знају закон, да закон влада над човјеком само докле он живи?
2. Јер је удата жена везана законом за живог мужа; ако ли муж умре, разријеши се од закона мужевљева.
3. Зато, дакле, док јој је муж жив биће прељубница ако пође за другога мужа; ако ли јој умре муж, слободна је од закона, да не буде прељубница ако пође за другога мужа.
4. Тако, браћо моја, и ви умријесте закону тијелом Христовим, да припаднете другоме, Ономе који устаде из мртвих, да плод донесемо Богу.
5. Јер кад бијасмо у тијелу, страсти грјеховне кроз закон дјејствоваху у нашим удима да се смрти плод доноси.
6. А сад се ослободисмо од закона умријевши ономе што нас држаше, да служимо (Богу) у новоме духу а не по староме слову.
7. Шта ћемо, дакле, рећи? Да је закон гријех? Никако! Него ја гријеха не познах осим кроз закон; јер ни за жељу не бих знао да закон не каза: Не пожели!
8. А гријех узевши повод кроз заповијест изазва у мени сваку жељу; јер је гријех без закона мртав.
9. А ја живљах некад без закона; а када дође заповијест, гријех оживље,
10. А ја умријех, и нађе се да ми заповијест дата за живот би на смрт.
11. Јер гријех узевши повод кроз заповијест превари ме и уби ме њоме.
12. Тако, дакле, закон је свет, и заповијест је света и праведна и добра.
13. Зар ми, дакле, добро донесе смрт? Никако! Него гријех, да се покаже као гријех, причини ми смрт кроз добро, да буде гријех до крајности грјешан кроз заповијест.
(Зач. 95).
14. Јер знамо да је закон духован, а ја сам тјелесан, продан у ропство гријеху.
15. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним.
16. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар.
17. Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени.
18. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим.
19. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним.
20. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени.
21. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно.
22. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку;
23. Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим.
24. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?
25. Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха.

8. Вјерујући, ослобођени у Христу од закона гријеха, живе Духом Светим као синови Божији. Састрадавање све твари. Љубав Божија у Христу.

1. Никакве, дакле, сад осуде нема онима који у Христу Исусу не живе по тијелу него по Духу.
(Зач. 96).
2. Јер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона гријеха и смрти.
3. Јер што закону бјеше немогуће, пошто бјеше ослабљен тијелом, Бог пославши Сина свога у обличју тијела грјеховнога и због гријеха, осуди гријех у тијелу,
4. Да се правда закона испуни у нама који не живимо по тијелу него по Духу.
5. Јер који су по тијелу тјелесно мисле, а који су по Духу духовно.
6. Јер је тјелесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир.
7. Јер је тјелесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може.
8. А који су по тијелу не могу угодити Богу.
9. А ви нисте по тијелу него по Духу, пошто Дух Божији живи у вама. Ако пак неко нема Духа Христова, он није његов.
10. А ако је Христос у вама, онда је тијело мртво за гријех, а Дух је живот за праведност.
11. Ако ли живи у вама Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тјелеса Духом својим који живи у вама.
12. Тако, дакле, браћо, нисмо дужни тијелу да по тијелу живимо;
13. Јер ако живите по тијелу, помријећете; ако ли Духом дјела тјелесна умртвљујете, живјећете.
(Зач. 97).
14. Јер које води Дух Божији они су синови Божији.
15. Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!
16. Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија.
17. А кад смо дјеца, и насљедници смо: насљедници, дакле, Божији а сунасљедници Христови; пошто с њим страдамо да се с њим и прославимо.
18. Јер мислим да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити.
19. Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији.
20. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом
21. Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије.
(Зач. 98).
22. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада.
23. А не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тијела нашега.
24. Јер се надом спасосмо. А нада која се види није нада. Јер кад ко види нешто, како и да се нада?
25. Ако ли се надамо ономе што не видимо, чекамо са стрпљењем.
26. А такође нам и Дух помаже у нашим немоћима: јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим.
27. А Онај што испитује срца, зна шта је жеља Духа, јер по вољи Божијој посредује за свете.
(Зач. 99).
28. А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намјери;
29. Јер које унапријед позна, унапријед и одреди, да буду саобразни лику Сина његова, да он буде Прворођени међу многом браћом.
30. А које унапријед одреди, оне и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне и прослави.
31. Шта ћемо, дакле, рећи на ово? Ако је Бог с нама, ко ће против нас?
32. Он који свога Сина не поштедје, него га предаде за све нас, како да нам с њиме и све не дарује?
33. Ко ће оптужити изабране Божије? Бог је онај који оправдава.
34. Ко ће осудити? Христос је онај који умрије, па још и васкрсе, који је и с десне стране Богу, који и посредује за нас.
35. Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?
36. Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање.
37. Али у свему овоме побјеђујемо кроз Онога који нас је заволио.
38. Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност,
39. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.

9. Ко су прави Израиљци; призив незнабожаца у народ Божији по милости Божијој.

(Зач. 100).
1. Истину говорим у Христу, не лажем, то ми свједочи савјест моја Духом Светим,
2. Да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка;
3. Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу,
4. Који су Израиљци, чије је усиновљење и слава и завјети и закон и богослужење и обећања,
5. Чији су и оци, и од којих је Христос по тијелу, који је над свима Бог благословени у вијекове. Амин.
(Зач. 101).
6. Али не као да је пропала ријеч Божија. Јер нису сви Израиљци који су од Израиља;
7. Нити су сви дјеца који су од сјемена Авраамовог, него: У Исаку ће ти се назвати сјеме.
8. То јест, нису оно дјеца Божија што су по тијелу дјеца, него се дјеца обећања рачунају у сјеме.
9. Јер је ово ријеч обећања: У ово вријеме доћи ћу и у Саре ће бити син.
10. А не само она, него и Ревека која заче од једнога, од Исака оца нашега.
11. Јер док још дјеца не бијаху рођена, ни учинила добра ни зла, да остане онако како је Бог по избору одредио,
12. Не због дјела, него због Онога који призива, рече јој се: Већи ће служити мањему.
13. Као што је написано: Јакова завољех, а Исава омрзох.
14. Шта ћемо, дакле, рећи? Зар има неправде код Бога? Никако!
15. Јер Мојсеју вели: Помиловаћу кога помилујем, и сажалићу се на кога се сажалим.
16. Тако, дакле, није ни до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога који милује.
17. Јер Писмо говори Фараону: Баш за то те подигох да на теби покажем силу своју, и да се разгласи име моје по свој земљи.
(Зач. 102).
18. Тако, дакле, кога хоће помилује, а кога хоће отврдоглави.
19. Рећи ћеш ми: Зашто онда укорава? Јер ко се супротставио вољи његовој?
20. А ко си ти, о човјече, да се препиреш са Богом? Зар рукотворина говори мајстору своме: зашто си ме тако начинио?
21. Или зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а други за срам?
22. А шта ако Бог, хотећи да покаже гњев свој и да објави моћ своју, поднесе са великим стрпљењем сасуде гњева, који су спремљени за пропаст,
23. Да би објавио богатство славе своје на сасудима милости, које приправи за славу,
24. Нас које и призва, не само од Јудејаца него и од незнабожаца.
25. Као што и говори код Осије: Назваћу народом својим народ који није мој, и немилу милом;
26. И биће да на мјесту гдје им је било речено: Ви нисте мој народ, тамо ће се назвати синови Бога живога.
27. А Исаија виче за Израиљ: Ако буде број синова Израиљевих као пијесак морски, остатак ће се спасти.
28. Јер ће извршити брзо ријеч своју по правди, извршиће Господ брзо ријеч своју на земљи.
29. И као што прорече Исаија: Да нам Господ Саваот није оставио сјеме, постали бисмо као Содом и слични Гомору.
30. Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци који не тражише праведност постигоше праведност, али праведност од вјере;
31. А Израиљ тражећи закон праведности не постиже закона праведности.
32. Зашто? Зато што не тражаше од вјере, него од Дјела закона. Јер се спотакоше о Камен спотицања
33. Као што је написано: Ево стављам у Сиону Камен спотицања и Стијену саблазни; и сваки који у Њега вјерује неће се постидјети.

10. Оправдава правда Божија вјером у Христа, а не старозавјетна правда Израиља.

(Зач. 103).
1. Браћо, жеља је срца мога и молитва Богу за Израиљ да се спасе.
2. Јер им свједочим да имају ревност за Бога, али не по разуму.
3. Јер не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој.
4. Јер је Христос завршетак Закона за оправдање сваком који вјерује.
5. Јер Мојсеј пише за праведност која је од закона: Човјек који то чини живјеће у томе.
6. А праведност која је од вјере овако говори: Да не речеш у срцу своме: Ко ће се попети на небо? то јест да сведе Христа;
7. Или: Ко ће сићи у бездан? то јест, да изведе Христа из мртвих.
8. Али шта говори (Писмо)? Близу ти је ријеч у устима твојима и у срцу твоме, то јест ријеч вјере коју проповиједамо.
9. Јер ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен.
10. Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење.
(Зач. 104).
11. Јер Писмо говори: Сваки који вјерује у Њега неће се постидјети.
12. Јер нема разлике између Јудејца и Јелина; јер је исти Господ свију, богат за све који га призивају.
13. Јер сваки који призове Име Господње биће спасен.
14. Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника?
15. А како ће проповиједати ако не буду послани? Као што је написано: Како су красне ноге оних који благовијесте мир, који благовијесте добро!
16. Али сви не послушаше Јеванђеље; јер Исаија говори: Господе, ко вјерова проповиједи нашој?
17. И тако вјера бива од проповиједи, а проповијед од ријечи Божије.
18. Али велим: Зар не чуше? Свакако: По свој земљи отиде глас њихов, и до крајева васељене ријечи њихове.
19. Него велим: Зар не разумје Израиљ? Први Мојсеј говори: Ја ћу вас на суревњивост покренути кроз оне који нису народ, неразумним народом расрдићу вас.
20. А Исаија говори смјело: Нађоше ме који ме не траже, јавих се онима који не питају за мене.
21. А Израиљу говори: Ваздан пружах руке своје према народу непослушном и бунтовном.

11. Бог није одбацио свој народ. Премудри су путеви Божији.

1. И кажем, дакле: Зар Бог одбаци народ свој? Никако! Јер сам и ја Израиљац, од сјемена Авраамова, од племена Венијаминова.
(Зач. 105).
2. Не одбаци Бог народ свој. који унапријед позна. Или не знате шта говори Писмо за Илију како се тужи Богу на Израиља говорећи:
3. Господе, пророке твоје побише и жртвенике твоје раскопаше, и ја остадох једини и траже живот мој.
4. А шта му вели Божији одговор? Оставих себи седам хиљада људи, који не приклонише кољена пред Ваалом.
5. Тако, дакле, и у садашње вријеме постоји један остатак по избору благодати.
6. Ако ли је по благодати, онда није од дјела, јер благодат већ не би била благодат; ако ли је од дјела, више није благодат, јер дјело већ не би било дјело.
7. Шта. дакле? Оно што Израиљ тражи не постиже, а изабрани постигоше; остали пак окорјеше,
8. Као што је написано: Даде им Бог дух неосјетљивости, очи да не виде и уши да не чују до дана данашњега.
9. И Давид говори: Нека им буде трпеза њихова замка и клопка и саблазан и одмазда;
10. Нека потамне очи њихове да не виде, и леђа њихова заувијек савиј!
11. Говорим, дакле: Посрнуше ли да отпадну? Никако! Него је њихов пад спасење незнабошцима, да би се и они подстакли на ревност.
12. А ако је пад њихов богатство свијету и пораз њихов богатство незнабошцима, колико ли је више пуноћа њихова?
(Зач. 106).
13. Јер говорим вама незнабошцима; пошто сам ја апостол незнабожаца, хвалим служење своје,
14. Не бих ли како подстакао на ревност свој род и спасао неке од њих.
15. Јер ако је одбацивање њихово помирење свијету, шта би било примање – ако не оживљење из мртвих?
16. Ако је квасац свет, то је и тијесто; и ако је коријен свет, то су и гране.
17. Ако ли се неке гране одломише. и ти, који си дивља маслина, прицијепио си се на њих и постао заједничар коријена и сокова маслинових.
18. Не преузноси се над гранама; ако се пак узносиш. не носиш ти коријен него коријен тебе.
19. Рећи ћеш, дакле: Одломише се гране, да се ја прицијепим.
20. Добро! Невјеровањем се одломише, а ти вјером стојиш. Не поноси се, него се бој.
21. Јер кад Бог природне гране не поштедје, неће можда ни тебе поштедјети.
22. Види, дакле, доброту и строгост Божију: на онима што отпадоше строгост, а на теби доброту, ако останеш у доброти; иначе ћеш и ти бити одсјечен.
23. А и они, ако не остану у невјеровању, биће прицијепљени, јер је Бог моћан да их опет прицијепи.
24. Јер кад си ти одсјечен од маслине, по природи дивље, и прицијепио се, не по природи, на питому маслину, колико ће се прије, ови који су по природи, прицијепити на своју маслину?
(Зач. 107).
25. Јер нећу, браћо, да ви не знате ову тајну, да не мудрујете сами по себи: дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца.
26. И тако ће се спасти сав Израиљ, као што је написано: Доћи ће од Сиона Избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова.
27. И ово им је завјет од мене, када скинем гријехе њихове.
28. По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради; а по избору, мили су отаца ради.
29. Јер Бог се неће раскајати за своје дарове и призвање.
30. Јер као што и ви некад не покоравасте се Богу, а сад сте помиловани због њихове непокорности,
31. Тако се и они сада не покорише ради вашега помиловања да би и они били помиловани;
32. Јер Бог затвори све у непокорност, да све помилује.
33. О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови!
34. Јер ко познаде ум Господњи? Или ко му би савјетник?
35. Или ко њему претходно даде, да му буде враћено?
36. Јер је од њега и кроз њега и ради њега све. Њему слава у вијекове. Амин.

12. Живот хришћана у Цркви као Тијелу Христовом.

(Зач. 108).
1. Молим вас, дакле, браћо, ради милости Божије, да дате тјелеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење.
2. И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија.
3. Јер кроз благодат која ми је дата, говорим свакоме који је међу вама: да не мисли о себи више него што ваља мислити, него да мисли смиреноумно, сваки по мјери вјере како му је Бог удијелио.
(Зач. 109).
4. Јер као што у једном тијелу имамо многе уде, а сви уди немају исти посао,
5. Тако смо многи једно тијело у Христу, а појединачно уди смо једни другима.
(Зач. 110).
6. Имамо пак различите дарове по благодати која нам је дата: ако је пророштво, нека је по мјери вјере;
7. Ако је служба, нека је у служењу; учитељство, нека је у учењу;
8. Ако је тјешитељ, нека тјеши; који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан; који чини милостињу, нека чини радосно.
9. Љубав да не буде лицемјерна. Мрзећи зло држите се добра.
10. У братољубљу будите једни према другима њежни; чашћу чините једни друге већим од себе.
11. У ревности не будите лијени: будите духом ватрени; Господу служите.
12. Будите у нади радосни У невољи трпељиви, у молитви постојани.
13. Помажите светима у потребама; будите гостољубиви.
14. Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните.
15. Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу.
16. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима. Не сматрајте сами себе мудрим.
17. Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима.
18. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима.
19. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ.
20. Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову.
21. Не дај да те зло побједи, него побиједи зло добрим.

13. О покоравању властима. Љубав је пуноћа закона. Облачење у Христа.

(Зач.111).
1. Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене.
2. Зато ко се противи власти, противи се уредби Божијој а који се противе примиће осуду на себе.
3. Јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње,
4. Јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга осветник, да излије гњев на онога који зло чини.
5. Зато је потребно покоравати се не само због гњева, него и због савјести
6. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници божији који се тиме стално баве.
7. Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част.
8. Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другога испунио је закон.
9. Јер оно: Не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели, и било која друга заповијест, испуњава се у овој ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога.
10. Љубав не чини зла ближњему; љубав је, дакле, пуноћа закона.
(Зач. 112).
11. И ово тим прије што знате вријеме, да је већ час да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него кад повјеровасмо.
12. Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости.
13. Да ходимо поштено као по дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти.
14. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте.

14. Треба сносити слабе и не саблажњавати браћу. Царство Божије је у Духу Светом. Славослов Богу.

1. А слабога у вјери примајте, без расправљања о мишљењима.
2. Јер један вјерује да смије све јести, а који је слаб једе зеље.
3. Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими.
4. Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи.
5. Тако један разликује дан од дана, а други држи све дане да су једнаки. Сваки нека је освједочен у уму своме.
(Зач. 113).
6. Који разликује дане. Господу разликује, а који не разликује дане, Господу не разликује. Који једе Господу једе, јер благодари Богу; и који не једе, Господу не једе и благодари Богу.
7. Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи:
8. Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо.
(Зач. 114).
9. Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима.
10. А ти. зашто осуђујеш брата свога? Или ти, зашто ниподаштаваш брата свога? Јер ћемо сви предстати суду Христовом.
11. Јер је писано: Жив сам ја, говори Господ, поклониће ми се свако кољено, и сваки језик исповиједиће Бога.
12. Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе.
13. Зато да не осуђујемо више један другога, него се више о томе старајте да не постављате брату спотицање или саблазан.
14. Знам и увјерен сам у Господу Исусу да ништа није нечисто по себи, осим кад ко мисли да је што нечисто, ономе је нечисто.
15. Ако ли се брат твој због јела жалости, већ не поступаш по љубави; не губи јелом својим онога за кога Христос умрије.
16. Нека се, дакле, не хули на ваше добро.
17. Јер Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме.
18. Јер који овим служи Христу, угодан је Богу и људима вриједан.
(Зач. 115).
19. Старајмо се, дакле, за оно што доприноси миру, и узајамном напретку.
20. Не руши дјело Божије због јела, јер је све чисто; него је зло за човјека који једе са спотицањем.
21. Добро је не јести меса и не пити вина и не чинити оно на шта се брат твој спотиче или саблажњава или слаби.
22. Ти имаш вјеру? Имај је сам за себе пред Богом. Блажен је онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро.
23. А који сумња осуђен је ако једе, јер не чини по вјери: а све што није од вјере гријех је.
24. А Ономе који вас може утврдити по јеванђељу мојему и проповиједи Исуса Христа, по откривењу тајне о којој се ћутало од вјечних времена,
25. А сад објављене и кроз списе пророчке, по заповијести вјечнога Бога, обзнањене свима незнабошцима за послушност вјери,
26. Јединоме премудроме Богу, кроз Исуса Христа, њему слава у вјекове. Амин.

15. Не угађати себи него ближњима и живјети у слози. Јеванђеље Божије преко апостола Павла.

(Зач. 116).
1. Дужни смо пак ми јаки слабости слабих носити, и не себи угађати.
2. Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка.
3. Јер и Христос не угоди себи, него као што је писано: Ружења оних који руже тебе падоше на мене.
4. Јер што се раније написа за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утјехом Писма имамо наду.
5. А Бог трпљења и утјехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу,
6. Да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа.
(Зач. 117).
7. Зато примајте један другога. као што је и Христос примио вас на славу Божију.
8. Али кажем, да је Исус Христос био слуга обрезања истине ради Божије, да утврди обећања оцима.
9. А незнабошци да прославе Бога због милости. као што је написано: Зато ћу те признати међу незнабошцима, Господе, и пјеваћу имену твојему.
10. И опет говори: Веселите се незнабошци, с народом његовим.
11. И опет: Хвалите Господа сви незнабошци, и славите га сви народи.
12. И опет Исаија говори: Биће коријен Јесејев, и који устаде да влада над незнабошцима, у њега ће се уздати незнабошци.
13. А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога.
14. А ја сам, браћо моја, и сaм увјерен у вас, да сте и сами пуни доброте, испуњени сваког знања, да можете и једни друге поучавати.
15. А писах вам, браћо, мало смјелије, као напомињући вам по благодати која ми је дата од Бога,
16. Да будем служитељ Исуса Христа међу незнабошцима свештенослужећи јеванђељу Божијему, да принос незнабожаца буде благоугодан, освећен Духом Светим.
(Зач. 118).
17. Имам, дакле, хвалу у Христу Исусу у ономе што је по Богу;
18. Јер се нећу усудити да говорим нешто што Христос није учинио кроза ме ријечју и дјелом за послушност незнабожаца,
19. У сили знакова и чудеса, у сили Духа Божијега; тако да сам од Јерусалима и наоколо све до Илирика испунио јеванђељем Христовим;
20. И тако се старах да ширим јеванђеље, не тамо гдје име Христово бјеше познато, да не зидам на туђем темељу;
21. Него као што је писано: Којима се не јави за њега, видјеће: и који нијесу чули, разумјеће.
22. Зато и много пута бијах спријечен да дођем к вама;
23. А сад више немајући мјеста у овим крајевима, а имајући жељу од много година да дођем к вама,
24. Кад пођем у Шпанију, доћи ћу вам: јер се надам да ћу вас у пролазу видјети, и ви ћете ме отпратити онамо кад се најприје бар донекле наситим вас.
25. А сад идем у Јерусалим служећи светима.
26. Јер Македонија и Ахаја добровољно одлучише да скупе неки заједнички прилог за сиромахе међу светима у Јерусалиму.
27. Добровољно одлучише, али и дужни су им; јер кад незнабошци постадоше учесници у њиховим духовним добрима. дужни су и они њима у тјелесним потребама послужити.
28. Кад ово, дакле, свршим, и овај им плод предам, поћи ћу у Шпанију преко вас.
29. А знам да кад дођем к вама, доћи ћу у пуноћи благослова јеванђеља Христова.
(Зач. 119).
30. Али вас молим, браћо, ради Господа нашег Исуса Христа, и ради љубави Духа, да ми будете саборци молитвама Богу за мене;
31. Да се избавим од непокорних у Јудеји, и да служење моје за Јерусалим буде по вољи светима;
32. Да с радошћу дођем к вама, по вољи Божијој, и да се успокојим с вама.
33. А Бог мира нека је са свима вама. Амин.

16. Препорука Фиве и поздрави у Рим из Коринта.

(Зач. 120).
1. Препоручујем вам пак Фиву сестру нашу, која је служитељица цркве у Кенхреји,
2. Да је примите у Господу као што приличи светима. и да јој будете у помоћи у свакој ствари коју од вас затреба; јер је и она многима помогла, и мени самоме.
3. Поздравите Прискилу и Акилу, сараднике моје у Христу Исусу,
4. Који за мој живот своје вратове положише, којима не захваљујем само ја, него и све Цркве из незнабожаца; поздравите и домаћу цркву њихову.
5. Поздравите милог ми Епенета, који је првенац Ахаје у Христу.
6. Поздравите Марију, која се много трудила за нас.
7. Поздравите Андроника и Јунију, сроднике моје, и сапатнике моје у сужањству, који су знаменити међу апостолима, који и прије мене повјероваше у Христа.
8. Поздравите Амплија, љубљеног ми у Господу.
9. Поздравите Урбана, сарадника нашега у Христу, и мога милога Стахија.
10. Поздравите Апелија, прекаљеног у Христу. Поздравите Аристовулове.
11. Поздравите Иродиона, сродника мојега. Поздравите Наркисове, који су у Господу.
12. Поздравите Трифену и Трифосу, које се труде у Господу. Поздравите драгу Персиду. која се много трудила у Господу.
13. Поздравите Руфа изабраног у Господу, и матер његову и моју.
14. Поздравите Асинкрита, Флегонта, Ерма, Патрова, Ермија, и браћу која су с њима.
15. Поздравите Филолога и Јулију, Ниреја и сестру његову, и Олимпа, и све свете који су с њима.
16. Поздравите један другога цјеливом светим. Поздрављају вас Цркве Христове.
(Зач. 121).
17. Молим вас пак, браћо, да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се;
18. Јер такви не служе Господу нашему Исусу Христу него својему трбуху, и благим и ласкавим ријечима варају срца незлобивих.
19. А ваша се послушност разгласи свуда. Зато се радујем због вас: али хоћу да сте ви мудри за добро, а безазлени за зло.
20. А Бог мира брзо ће сатријети сатану под ноге ваше. Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама.
21. Поздрављају вас Тимотеј, сарадник мој, и Лукије и Јасон и Сосипатар, сродници моји.
22. Поздрављам вас у Господу и ја Тертије, који написах ову посланицу.
23. Поздравља вас Гај, домаћин мој и цијеле Цркве. Поздравља вас Ераст, благајник градски, и брат Кварт.
24. Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама. Амин.