ПАРОХИЈСКО ПИСМО О ВАСКРСУ 2020. године
УПРАВА ПАРОХИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА
ВОЈНОБОЛНИЧКА ЦРКВА ПЕТРОВАРАДИН
ПАРОХИЈСКО ПИСМО
О ВАСКРСУ 2020. године
Драги моји,
Када год сам имао прилике проповедао сам народу Васкрслог Христа! У свакој проповеди покушао сам да приближим Васкрслог Христа човеку. Често бих напомињао да Православље није Црква чуда Христових, већ Црква Васкрсења Христовог. Другим речима речено, Православље се темељи на чињеници да је Христос Васкрсао! Управо ова чињеница доказује да Христос није обична варалица и шарлатан, који је народу обећавао куле и градове, већ да је испунио циљ свог оваплоћења, а то је Васкрсење из мртвих.
И данас у овим тешким временима када је цела планета у страху од зла у виду пандемије Коронавируса, ја Вам проповедам Васкрслог Христа и кличем :
« ХРИСТОС ВАСКРСЕ ИЗ МРТВИХ, СМРЋУ СМРТ ПОБЕДИ И СВИМА У ГРОБОВИМА ЖИВОТ ДАРОВА».
Ако сагледамо и анализирамо ову победну песму Васкрсења, приметићемо да нешто није у реду данас са нама. Управо на данашњи дан нам Црква кличе да се не плашимо, да је Христос и смрт победио и да смо сигурни у Њему. А шта ми радимо? Питам се да ли нас је све захватила духовна млакост? Од врха па до сваког од нас.
Велика пандемија новог грипа је закуцала и на врата наше мале земље, али Бога ми и целе планете. Школе су затворене ( на радост ђака), јавни скупови отказани, уведен полицијски час. И неки храмови су закључани. Све је стало. Медији непрестано верглају о томе, док народ слуша, брине се и нада се да “неће гром у коприве”. Но, има и оних који се питају: “Да ли је то стварно толико страшно или је само хир? Да ли је у питању стварна пошаст или само некакво ширење параноје?” На ова питања постоје разни (контрадикторни) одговори који се могу прочитати на Интернет страницама, и не бих о томе. Међутим, једно је сигурно, све друге и лоше вести су заборављене на више недеља, о њима се више не прича, већ је “корона” постала једини и прави хит, једини и највећи проблем света.
Нема више Божјег додира на савест, нема осећаја Божје пунине у срцу, нема слатких визија Божанских истина, нема светла и свежине, одговора на молитве, нема тако драгоценог осећаја Спаситељеве присутности, нема те дубоке жеље да се прослави Његово величанство, нема јеке духовних песама током сна, нема нежности, нема жеље за спасењем дугих, нема вођства и шапутања Светог Духа као некад, нема одлучности у молитви, да се причешћује. Не верујемо више ни Христу кад каже „не бојте се“. Уплашили смо се за свој живот. Правдамо се вирусом и да „мора тако“. Говоримо како можемо Литургију служити и преко телевизијских преноса или других преноса савремене технологије. Дезинфикујемо кашичице у току причешћа. Служимо Литургије без народа. Плашимо се ако дођемо на Литургију у време полицијског часа да ћемо платити казну или да ће нас због тога ухапсити.
Страх је тај који нам замагљује видик, он чини да не видимо више праве вредности као оне праве. Страх чини да будемо спутани да не можемо учинити исправне поступке. Страх паралише нашу веру. Страх нас ослепљује да не видимо очигледну истину.
То како живимо другима говори: “Ко је и какав је наш Бог?”
Чињеница је да ова епидемија Корона није ни прва ни последња која ће овај свет задесити. Можемо седети испред телевизора и у своје главе гурати све оно шта нам се сервира, живети у страху и у ишчекивању да нам се деси можда оно најгоре или можемо веровати Христу и живети као “Христови људи” (тј. хришћани). Људи који јасно виде целу ситуацију, јер је гледају одозго. Који виде могућност да другима помогну, да им служе, да им кажу реч наде. Онима који су парализовани “корона страхом”, и немају Христа у своме срцу.
Данас се у људима јавља осећај да их окружење у коме живе гуши некаквом невидљивом и огромном снагом. Новонасталом ситуацијом са планетарном пандемијом Коронавируса свакодневно се људима презентују катастрофални сценарији на основу којих су неопходне радикалне промене. Постепене промене су део људског развоја, али изненадне, радикалне, промене које настају изненада и јако брзо, могу на људској психи и здрављу оставити катастрофалне последице. Душевно и емоционално смо изложени огромним, напросто дивљачким, притисцима данас.
Сваког дана се људи питају шта ће даље бити? Темпо живота, који се стално убрзава, поставља појединцу такве захтеве, да тај исти појединац губи способност решавања својих свакодневних проблема. Ако пратимо домаћа, а и међународна дешавања губимо и последњи трачак оптимизма. Ништа не може да помогне. Нико не нуди решење које би стварно решило неки проблем.
Немачки филозоф Хегел је још пре сто педесет година рекао да не постоји људски проблем који се не би могао решити помоћу људске досетљивости и размишљања. Данас би се мало људи са њим сложило, зато што је све више оних који виде само оно што је негативно, и све је више оних који падају у очај и безнађе. Након тога следи осећај индиферентности и безвољности, људи се једноставно препуштају ситуацији.
Занимљиво је приметити да је “корона” осим високе температуре, главобоље и још по неког симптома, некима од нас донео још једну “болест”: страх од других људи. А посебно ако они кашљу и шмркћу, и поред нас издувавају нос! Такве одмах “обележимо”, а онда се дискретно удаљимо од њих ради наше властите сигурности. Једноставно, почињемо некако друкчије да гледамо људе око себе. Зар не? Читао сам, да је у Америци “корона” постала још један аргуменат (расистима) да се мрзе кинези, јер они су криви што су покренуле ову страшну заразу. Сетите се, када је ова болест почела да су је назвали “кинески грип”.
Свакако да треба пазити и бринути се за своје здравље, то је тако нормално – богоугодно (Мт. 22:39). Но, желим само скренути пажњу на то како исувише велики страх за себе може да нас доведе до тога да сами себе ставимо у карантин, изолујемо се још ригорозније него што нам држава намеће и да почнемо на људе око себе гледати не као на своје ближње, већ као потенцијалну опасност по наше властито здравље. Јер, Боже мој, тако нам струка препоручује.
Још кад узмемо и сагледамо да се и као Црква нисмо баш снашли у овој ситуацији са пандемијом, дође нам помисао да смо од свих остављени, заборављени и да нема наде.
И пре две хиљаде година је све изгледало безнадежно. Прогон првих хришћана је био толико велик, да нико није могао ни замислити колико ће они дубок траг оставити у људској историји. Цар Ирод је правио ред; Петар и Јован су били у тамници, Јованов брат Јаков је био убијен, а верници су свуда били немилосрдно прогоњени. Па ипак, у Светом Писму пише:
“А реч Божија растијаше и множаше се.” (Дела 12,24)
Какво би требало да буде држање хришћана усред ове привидно безнадежне ситуације?
Немамо неко једноставно и лако решење, али знамо како да се носимо са проблемима у таквим ситуацијама. Верујем, да пре свега имамо моралну обавезу да задржимо оптимистички поглед на живот, и то у свакој ситуацији. Човек најпре мора да се помири са чињеницом да је као створење – ограничен. Он није Бог. Време је да напустимо своју аутономију у корист Бога. Бог није цео свемир дао човеку са следећим речима: “Имаш све што си хтео. Даље зависи од тебе. Ја сам своје завршио и одлазим.” Бог је додуше истерао човека из раја, али га није одбацио. Бог и даље брине о целом свемиру, и цео свет држи на свом длану. Он разуме у потпуности своје створење и поставља границе, које зло и немар људи не могу да прекораче. Празник Васкрсења нам то и поручује-НЕ БОЈТЕ СЕ! Управо на то је мислио Христос рекавши:
“Не брините се дакле говорећи: Шта ћемо јести, или, шта ћемо пити, или, чим ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре царство Божје, и правду Његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се дакле за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свог.” (Матеј 6,31-34)
Овим речима нас Божја Реч не гура у пасивност и лењост, него управо супротно. Свако ко преда свој живот Христу, да би га сачувао за вечност, требало би да безусловно подреди Божјој моћи и свој овоземаљски живот. Највећа човекова заблуда јесте неспремност да се свакодневне бриге препусте неком јачем него што је он сам. Као Божја деца – вером у Васкрсење Његовог Сина – савладаћемо свако искушење. Оставио нам је Христос „сигурну кућу“-Литургију која нас штити од свега.
Прихватимо једном заувек сопствену зависност од Створитеља. Ако то не урадимо и живимо у својој снази, наши проблеми се само гомилају. Бог може привући нашу пажњу кроз наше страдање, искушење, осећање преварености, кроз болест итд. Он може уништити наше планове и разбити пријатељство са овим светом, а онда ћемо већ почети да слушамо Божју Реч. Али то није Његов метод. Христос нас воли. Не постоји ништа што бисмо могли урадити да би нас Христос више волео. Такође, ништа не можемо урадити као би нас Христос волео мање. Христос нас не мења зато да би нас волео; Он нас воли зато да би нас мењао. Предајмо се тој Љубави. Уживајмо у њој. Одморимо се у свом односу са Христом. У Христу смо сигурни.
Без Божјег откривења, које открива морални пад човека, не може природна мисао, било како академски изречена, да схвати и реши основне проблеме људског постојања. Наш стварни положај можемо схватити само ако смо спремни да чујемо и оценимо теолошко објашњење.
Није у нашој моћи да овладамо околностима, о којима говоримо, али можемо да овладамо нашим односом према њима. Не знамо, додуше, шта ће нам будућност донети, али знамо коме да је предамо-Христу. Неко је рекао: Први хришћани нису плакали говорећи: погледајте куда иде овај свет; него су говорили: погледајте, на свет је дошло Царство Божије кроз Литургију. Нису успели цео свет да окрену ка вери, али је зато Јеванђеље донело дубоке промене у њиховом друштву, а Црква у имену Исуса Христа је изменила многе животе. Следеће речи из Светог Писма су охрабрење за уплашене:
“У свему имамо невоље, али нам се не досађује; збуњени смо, али не губимо наду; Прогоне нас, али нисмо остављени; обаљују нас, али не гинемо.” (2. Коринћанима 4,8-9)
Хришћански поглед на догађаје у будућности је јединствен. Као што видимо, потпуно исте чињенице и околности могу узроковати јад и беду, или наду. Трудимо се да заузмемо нови став.
Из свега најпре прихватимо чињеницу да човек без Божје помоћи не може да се извуче из блата људске беде, у које је упао као у замку. Ништа није важније од сазнања да се без Бога не можемо борити са животним проблемима. Веровати да смо сами за то способни, јесте неостварив сан. Ако ипак у нама постоји проницљивост и понос, онда нас Бог стварно не може научити ничем новом. Када вас у животу задеси криза пробајте своју вољу да подредите Божјем промислу. Пробајте да се сетите Васкрсења. Васкрсење је доказ да је Исус заиста Христос – Месија. Без Васкрсења не би било Исуса Христа, ни хришћана, а ни Цркве.Тело Христово најбоље исказује однос Христа и Цркве. Христос је, после Свога васкрсења, Глава (κεφαλη) Цркве, коју је избавио самом Својом крвљу (Дјела 20,28) и у Својој човечанској природи узнео је с десне стране Оца, обновивши сву твар (Кол. 1, 18-19). Тако Црква представља “знак” или освећење избављеног човечанства (Еф. 1,23) Васкрсење је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим.
Корз историју Цркве било је много проблема. Као што и данас има. Али Црква као Богочовечанска творевина одолева свим искушењима. Мој омиљени професор у богословији прота Марко Шпановић нам је увек говорио да ћемо у животу као свештеници имати разна искушења,али да имамо увек на уму да припадамо Христу и све ће проћи. Још нам је говорио да не робујемо ауторитетима и да проверавамо што слушамо,шта читамо и шта ћемо пренети народу.Тако и данас чиним. Црква је Христова, јер је Христос глава Цркве, а ми сви удови тог Богочовечанског организма. Тако да и неки пропусти у црквено-организационом смислу могу да буду само продукт људи који сачињавају Цркву, а никако Христова грешка. Знам, осетим, видим, чујем да је већина у овим тешким временима жалосна и на неке потезе везане за овогодишњу прославу Васкрса у целој нашој Цркви. Али нема туге и разочарања. То није својствено православним хришћанима, јер је Христос Васкрсао и све учинио лепим. Централна тачка православне еклисиологије јесте управо јединство између Христа и Његове Цркве, што је и чини богочовечанским организмом.
Циљ мог парохијаског рада заједно са Вама и јесте да научимо сви заједно да саучествујемо у Васкрсењу Христовом и да живимо у Цркви као активни чланови. Васкрсење је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…”, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова” .Христос Васкрсе- НЕ БОЈТЕ СЕ!!!
Ваш молитвеник пред Васкрслим Христом
свештеник Благоје Катић
