Храм Светог Апостола Павла – Петроварадин

верски текстови, молитве и акатисти Српске православне Цркве

Насушна потреба-јединство Цркве и народа

“Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да живите достојно звања у које сте позвани, са сваком понизношћу и кротошћу, са стрпљивошћу, подносећи један другога у љубави, старајући се да свезом мира одржите духовно јединство.” (Ефесцима 4,1-3)

“А на све ово обуците љубав, која је свеза савршенства.” (Колошанима 3,14)

Кад сам као дечак слушао старије у разговору, некако су се увек провлачиле кришом и политичке теме. Наравно, причамо о времену комунизма, кад си све могао да кажеш осим да си Србин. И тако стари разговарају, а један каже: „Само да се Срби сложе, свануће нам“. А један добаци:„ Не дај Боже да се Срби сложе“… Направио је поприличну драмску паузу, сасвим довољну да у мојим очима постане у том моменту најомрженији човек кога сам познавао… Наставио је реченицу… : „ кад се истински Срби сложе, удариће и на Бога. Онда им не може нико ништа“.

Са ове дистанце кад посматрам, могу да закључим да су и један и други били у праву. Али, оно што је неспорно је чињеница да нам сада више него икад треба те наше слоге.

Ситуација која је погодила цело човечанство, па самим тим и нашу земљу, довела је до раздора међу народом. Сада су на једној страни они који стоје уз „струку“ и слушају све што се предлаже од исте и са друге стране су они који сматрају да је све ово што нам се дешава са Коронавирусом пренадувано. Не бих да улазим у анализу ко је у праву, то ће историја показати, али оно што ме погађа је следећа чињеница. И једни и други су упали у ђавољу замку нападања и мржње према другој страни. Толико дубоко да су по среди читави „ратови“ расправа и вређања по свим средствима јавног информисања. Разумљиво ми је да људи имају свој став и да га износе, да бране своје гледиште на ситуацију. То значи да смо слободна и мисаона бића. Али да се то ради кроз мржњу и презир, то не могу да прихватим. Наравно, као и цео народ , ни свештенство и Цркву нису мимоишла ова искушења. Па тако имамо опет поделе међу нама свештеницима по многим питањима у којима се Црква нашла, а све везано за Коронавирус. Ни то није проблем да се од појединаца не пришивају разне етикете, све у зависности на којој се страни налазе. Ово под хитно мора да престане, јер нам је сада више него икад потребно јединство Цркве и јединство народа.

Ја ћу се, наравно као свештеник, овде више осврнути на чињеницу зашто нам је важно јединство Цркве. Из тога ће произаћи и јединство народа.

Јединство Цркве је најважније питање, и Нови Завет више говори о овоме него о рају и паклу. Бог жели да ми, Његова деца, увек останемо у јединству једни са другима.

Црквено јединство јесте благодат – дар Божији људима, који се дарује човеку онако како му се и сваког тренутка дарује живот – као дар, а истовремено и као могућност, зато благодатни дар јесте апсолутно јединство Цркве, као поклон и могућност да човек заједничари у Божијем животу, остварујући тако егзистенцијалну истину и аутентичност. Јединсто Цркве јесте продукт двојаке љубави (Божанске и човечанске) која је сједињена у личности Христовој, то значи да Божанство и човечанство ”у Христу” имају заједнички начин постојања и то чини јединство. Црква као Тело сачињена је од удова и са њима чини органско јединство – јединство живота.

Као што рекосмо, људи унутар Цркве постају ”удови” јединственог тела, а то је ”Тело Христово” као егзистенцијална првина и ипостасно стварање.

Црквено јединство јесте једноврсност обједињења живота који се остварује у чину Свете Евхаристије, као рекапитулација и предукус Царства Божијег (заједнице с Богом) овде на земљи и земаљској Цркви.

Евхаристија обједињује раздељеност нашег бића и сједињује нашу сепаратизовану природу, а при том обједињује биолошки и духовни живот, живе и упокојене, грешнике и светитеље, приводећи у Божанску једнообразност и једноврсну сагласност.

Јединство је душа Цркве. Разбијемо ли га, погодићемо директно у срце Тела Христовог. Оно је основа, срж Божје намере за нас да бисмо искусили заједнички живот у Његовој Цркви. Наш врховни модел јединства јесте Света Тројица. Отац, Син и Дух Свети се у потпуности надопуњују као један. Сам Бог је највећи пример пожртвоване Љубави, понизне и усредсређене на друге и која је у потпуном складу. Црква као Божија творевина пре свега јесте Тело Христово чији смо ми удови чинећи заједницу са Њим, кроз динамичко јединство егзистенцијалне чињенице која се остварује као онтолошка истина човека, односно као једини ”истински” начин битија човековог. Међутим, говорећи о стварности Црквене заједнице и начинуу постојања човека – динамичко самопревазилажење индивидуалности, тј. човека као егзистенцијалне чињенице то јесте заједнице и односа – стварност личности – икона Тројичног Бога у човечанској природи, која се открива кроз кенозис и Оваплоћење Бога Логоса, и самим тим и кроз стварање Црквеног тела. Оваплоћењем Логоса, Он открива истину о Богу и истину о човеку, откривајући заједнички начин Бога и човека ”ипостазираног” у самој Христовој Богочовечанској личности. Христу Јанарис у своме делу говори о васпостављању аутентичности, а не неким променама у човечанској природи, из тог разлога говоримо о прапостојању Цркве, пре Христа наглашавајући ”Црквену” Природу човека пре и после отуђења, и изопштења из Божије заједнице. На крају овог пасуса можемо слободно да кажемо ”икона Тројичног Праобраза утиснута је при човековом стварању – човек је створен да би се образовала Црква”.

Попут сваког родитеља, наш небески Отац се радује када види своју децу да су заједно. Пре него што је био ухапшен, Христос се предано молио за јединство. “Али не молим само за ове, него и за оне који на њихову реч верују у мене, да сви буду једно, као што си ти, Оче, у мени и ја у теби, да и они буду једно у нама, како би свет поверовао да си ме ти послао. Дао сам им славу, коју си ти дао мени, да буду једно као што смо ми једно; ја у њима, а ти у мени, да буду савршено уједињени, да зна свет да си ме ти послао, и да си их љубио као што си љубио мене.” (Јован 17,20-23)

У тим последњим тренуцима своје службе Он се молио за наше јединство. То нам показује колико је то јединство битно.

За Бога нема ничег вреднијег од јединства Његове Цркве. Он је за њу платио високу цену, и Он жели да је заштити на сваки могући начин од напада, а посебно од могућих подела, сукоба и нејединства. Уколико сте православни хришћанин ваша је дужност да заштитите јединство ваше Цркве. Исус Христос нам је наложио да учинимо све што можемо да бисмо одржали јединство, заштитили заједницу и промовисали једнодушност у нашој црквеној породици и међу свим верницима. Свето Писмо нам каже: “старајући се да свезом мира одржите духовно јединство” (Ефесцима 4,3).

Одговор за ово, по теологу Христу Јанарису можемо наћи у границама тајне човекове слободе, јер Црква није чињеница која присиљава људе на преображење. Црква је Богочовечанско Тело Христово – јединство Бога са човеком, зато се не подноси промена, ни у Божанској, ни у човечанској природи. То даје до знања да човек постаје слободан, а његов грех је стварност унутар живота цркве онолико колико је унутар Ње човеков преображај и спасење, које зависи од Тела Христовог које непрекидно узима грехе човекове и силази у пакао људске раздаљености и подиже у живот. Ова могућност се остварује светотајински, то јесте као што се живот развија на потпуно исти и тајанствен начин. Црква као човечанство је грешна и распорочна, само што Она у греху тајанствено чува динамику новог живота, зато се Тројични Праобраз истине о човеку ”нова твар” спасења, као начин Христовог постојања остварује динамички, никако магијски, представљајући мистичну пуноћу живота и личносне целовитости. Као што рекосмо, светотајински живот даје нам шансу да утемељимо своју личност у Христу и да постанемо Христоцентрични, да кроз Свете тајне достигнемо меру раста висине Христове, док се Бог не уобличи у нама јер са крштењем с Њиме састрадавамо, а Евхаристијом васкрсавамо.

У овим тешким временима, када цео свет пада на колена застрашен пандемијом Коронавируса, хајде да се као православни хришћани усредсредимо на оно што нам је заједничко, а не што нас раздваја.

У Римљанима 14,19. апостол Павле нам каже: “Старајмо се стога за оно што ствара мир и доприноси узајамном назидању. “Као верници ми имамо истог Господа, једно тело, исти циљ, једног Оца, један Дух, једну наду и једно крштење и љубав (Римљанима 10,12; 12,4-5; 1. Коринћанима 1,10; 8,6; 12,13; Ефесцима 4,4; 5,2; Филипљанима 2,2).

Ми делимо исто спасење, живот и будућност – факторе који су претежнији од било какве разлике која нас може раздвојити. То су ствари на које треба да се усредсредимо, а не наше личне разлике.

Морамо да се сетимо да је Бог тај који је изабрао да нас створи као различите личности, порекло, расу и склоности, тако да можемо да уживамо у тим различитостима, а не да их само толеришемо. Бог жели јединство, а не униформност. Због јединства ми никада не смемо да дозволимо да нас различитости раздвоје. Морамо да останемо чврсто у ономе што је претежније – да учимо како да волимо једни друге као што Христос нас воли.

Сукоби су обично знак да се наше тежиште померило на мање важне ствари, ствари које Свето Писмо назива: “будаласта запиткивања” (2. Тимотеју 2,23).

Када се усредсредимо на личност, склоности, тумачења, стилове или методе, увек долази до поделе. Међутим, уколико се усредсредимо да волимо једни друге и испуњавање Христовог дела за наш живот, то мора уродити једнодушношћу или хармонијом. Апостол Павле вапи за тим када каже: “Него молим вас, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа, да сви једно говорите и да не буде међу вама цепања, већ да будете усавршени у једном разуму и једној мисли” (1. Коринћанима 1,10).

Хајде да уместо што нападамо,охрабрујемо једни друге. Ако једни друге охрабрујемо лакше ћемо доћи до решења ове кризе. Наравно ово не значи да треба да ћутимо на нападе који на Цркву долазе од оних који желе да је унизе. Њима и те како треба аргументовано одговорити Христовим тоном. Али сви ми који смо на Христовој страни, ми између себе треба да искорениимо мржњу и нападе једни на друге.

Увек је много лакше стајати по страни и нападати оне који раде уместо да будемо укључени и дамо допринос. Бог нас стално упозорава да не критикујемо, упоређујемо или судимо једни другима. “Стога, не осуђујмо више један другога, него радије сматрајте да је право – не постављати брату спотицања или саблазни” (Римљанима 14,13); “Не опадајте један другога, браћо. Ко опада брата или осуђује свога брата – опада закон и осуђује закон; ако пак осуђујеш закон, не извршујеш закон, него си његов судија” (Јаковљева 4,11); “Ни једна ружна реч да не излази из ваших уста, него само која је добра за назидање – где је потребно, да слушаоцима буде благотворна” (Ефесцима 4,29); “Блажени су миротворци, јер ће се они синови Божији назвати” (Матеј 5,9); “Не уздишите, браћо, један против другога, да не будете осуђени; види, судија стоји пред вратима” (Јаковљева 5,9).

Апостоли су добили посебан дар од Бога да иду по свету и проповедају Христа. Тако исто и свештенство у Цркви прима дар Светога Духа да објављује Христово присуство у Цркви. Сва твар и сва бића позвана су да уђу у Једну Цркву те да у Њој узрастају у мери раста висине Христове. Јединство Цркве неминовно произлази из јединства двеју Личности у Христу (Божанске и човечанске). Како је нераздељива, непроменљива, неразлучна и несливена природа Богочовека Христа као Глава Цркве, тако исто и она мора имати својства која припадају Христу пошто је она Тело Христово. Сви њени чланови обухваћени су једном истинском благодаћу Светога Духа кроз Свете тајне, у органском јединству сачињавајући једно Тело, и исповедајући једну веру која их чини синовима једног Оца. Стварајући човека Бог не пита хоће ли он да буде створен, али створивши га Он му даје слободу те човек по својој слободи одбија или пристаје да уђе у заједницу са Богом. Бог човека не може спасити ако он то не жели! Како нам саопштава књига Откривења, при свршетку времена, а у времену Другог доласка Христа, све што је створено ући ће у заједницу са Богом. Та заједница оствариваће се или боље речено пројављивати у свакој личности понаособ, а опет онолико колико су се они трудили и желели да задобију заједницу са Оцем, благодаћу Светога Духа у Цркви.

Морамо имати на уму да ће и ово зло проћи. Сутра треба да се сретнемо,погледамо у очи,поздравимо,изљубимо. Чинивши то остаће нам горак укус свађе и препирке који се тешко пере.

Лепо каже наш народ „ Језик сече горе од мача“.

О.Бане Катић

Share This