Храм Светог Апостола Павла - Петроварадин

верски текстови, молитве и акатисти Српске православне Цркве

Књига о Јову

свештеник Благоје Катић

Књига о Јову

Књига о Јову припада мудрословној старозаветној јеврејској књижевности. Не може се поуздано утврдити време настанка и аутор. Претпоставља се да је састављена око 6. в. ст.е.

За разумевање Књиге о Јову важно је знати да је настала у време када код Израиљаца још увек не постоји идеја о животу после живота и награди за страдања на земљи. По веровању Израиљаца, човек после живота не нестаје потпуно већ прелази у неки магловити, неодређени шеол. У том новом обитавалишту сви су једнаки, и богати и сиромашни, и добри и зли. Са тог становишта могла је једино да се развије идеја о награди у овом животу за побожност и добра дела. Награда за добро или казна за зло сагледавају се у земаљској перспективи и наглашавају се временске санкције. Из те перспективе књига о Јову припада раздобљу када идеја о награди у садашњем животу наилази на непремостиве тешкоће. Идеја о награди после живота за праведнике јавиће се тек у првој половини 2. в. ст. е. Књига о Јову представља помак у тражењу решења које ће одговарати стварности.

            Књига о Јову се заснива на приповести о едомском шеику који се показао несаломив у својој вери када га је искушавао Сотона. Сотона ту још увек није зли дух касније библијске традиције.

Јеврејско име Јов са семантичког становишта може да означава неколико ствари:

  1. питање – где је божански отац?
  2. и епитет – онај који је омражен, прогоњен.

Један од главних циљева мудрословне, софиолошке књижевности јесте да читаоцу пружи моралну и филозофску поуку. Зато таква књижевност обилује мудрим изрекама, сентенцама, философским и теолошким размишљањима о природи Бога, човека, њиховог односа и света уопште. У Књизи о Јову разматра се питање порекла зла, патње и несрећне људске судбине. Тема Књиге о Јову је незаслужена патња праведника, његово искушавање и ћутање Бога који оклева да помогне праведном Јову. Ово дело покреће питање смисла и оправдања људске религиозности и вере у бога пред земаљским патњама и невољама које свакодневни живот доноси. Ако је Бог добро зашто дозвољава зло? Ако је Бог праведан, зашто дозвољава да невини страдају? Књига о Јову представља својеврсну теодицеју. Бог је праведан и изнад човека, који није у стању да схвати и да проникне у божанску промисао.

Јов је суочен са мучним проблемом – зна да је невин, а и поред тога испашта. Традиционално објашњење о кривици и испаштању, и награди у овом животу показало се у свој својој слабости и недовољности. Пријатељи Јова, Елисаф Теминац, Вилдад Сушанин и Софар Намаћанин,  бране традиционално учење. Они су уверени да је Јов починио неки грех и да због тога сада испашта. Док пријатељи Јова тврде да он мора да је велики грешник, Јов све време тврди да је невин.

Његов свет је срушен, његове патње су бесмислене. Проклиње дан када је рођен, и доводи у питање божанску праведност. У агонији се обара на Бога. На врхунцу расправе јавља се Бог из вихора питањем Јову «Где си био кад сам Земљу стварао?». Јов се покорава и каје.

Композиција Књиге о Јову

Главни облик мудрословне књижевности је машал (на јеврејском), односно парабола (грчки), што значи прича која својим површинским слојем упућује на дубљи духовни смисао. Најједноставнији тип машала је пословица у облику дистиха. Књига о Јову коју чине прозни пролог и епилог, средишњи песнички део од три циклуса расправа и одговор Бога из вихора има и дужи облик машала. Ова мудрачка и поучна књига има и драмски карактер.

1. пролог у прози

2. три циклуса расправа:

2.1. Јовова тужбалица

2.2. први циклус:

  • Елифас / Јовов одговор
  • Вилдад / Јовов одговор
  • Софар / Јовов одговор

2.3. други циклус:

  • Елифас / Јовов одговор
  • Вилдад / Јовов одговор
  • Софар / Јовов одговор

2.4. трећи циклус:

  • Елифас / Јовов одговор
  • Вилдад / Јовов одговор
  • Песма о мудрости
  • Јовова коначна одбрана
  • Елилујева беседа

3. Одговор Бога из вихора

3.1. први говор / Јов се покорава

3.2. други говор / Јов се каје

4. Епилог у прози

             Првобитно дело представљало је књижицу у прози са дијалогом и теофанијом. Додавањем нових елемената добило је садашњи облик. Накнадно су унети у првобитни распоред Песма о мудрости и Елилујева беседа. Елилуј се не помиње као Јовов пријатељ нити у прологу нити у епилогу. Његов савет долази после расправе Јова са пријатељима. У пролошком, прозном делу одвија се дијалог између Бога и Сотоне. У песничком, средишњем делу нема ни најмање алузије на тај разговор. То је навело на закључак да је песнички део каснија интерполација непознатог аутора. У том делу Сотона се јавља као један о синова Божијих, као део божанског савета који обилази Земљу. У Књизи о Јову Сотона није зли дух касније библијске традиције. Он обилази Земљу трагајући за људским грешницима те се јавља у функцији својеврсног тужиоца. У случају Јова, он истрајава у свом убеђењу да људи, па ни Јов, искрено не поштују Бога, да га славе само дотле док осећају његову наклоност и примају награду за своју праведност.

Страдање Јовово

          Од свих историјских догађаја и прича из Старог Завета, које би се на овај или онај начин могле окарактерисати као страдање, повест о Јову је без сумње најкласичнији облик страдања. То је зато што она садржи детаљан приказ не само узрока и предуслова страдања, већ и различитих фаза, на начин такав да бисмо створили целовиту слику страдања као снажног верског доживљаја. Књига о Јову је привлачила и увек привлачи пажњу читалаца Библије, као и сваког религијског мислиоца, стога што се у њој изложени проблем страдања често среће у животу праведника. Супротно томе, ипак није ретко искуство успеха и среће безбожника, које у поређењу са страдањем Јова с правом намеће питање на које је тешко одговорити: „Зашто безбожници живе? Зашто старе и богате се?… куће су њихове остављене на миру, без страха, и бич Божији није над њима“. Али то питање повезано са страдањем Јова замагљује и сакрива дубљи смисао ове књиге, померајући средиште проблема на Божију правду, тј. на суд Божији. Бог се оптужује и осуђује због тога што Јов неправедно пати. Међутим, циљ књиге о Јову није тај. Он је пре приказ страдања као једног снажног верског доживљаја који чини неопходну претпоставку и услов за морално усавршавање. Дакле, сврха књиге о Јову је да покаже да страдање чини суштину верског искуства и да нико не може да се окарактерише као религиозан човек и истински верник, ако у свом духовном и верском животу није доживео страдање и искушење као пут душевног очишћења. Управо са овог становишта значај ове књиге је веома велики, јер као што је речено, приказујући једну слику страдања, она детаљно излаже душевне и духовне стадијуме кроз које треба да пређе сваки верник да би се усавршио. Ове стадијуме приказујемо у следећем, како бисмо указали на основно значење страдања уопште.
Најпре се као узрок страдања Јова приказује завист сатане. Али је та завист површински разлог. Први и главни узрок страдања Јова је његова беспрекорна побожност. Он не страда зато што је ђаво завидљив. Он страда зато што је праведан. Да није био праведан, не би му ђаво завидео и стога он не би страдао. Истовремено, пак, као узрок његовог страдања, о чему говори сатана, показује се искушење. Могли бисмо коначно рећи да је најважнији узрок страдања Јова искушење. Јов страда зато што се искушава његова вера и посвећеност Богу.
То искушење није тек успутни догађај, већ сложен, и то веома сложен, емоционални догађај које се развија у следећим стадијумима. Прва фаза или први стадијум страдања састоји се из искушења, углавном спољашњег карактера. Искушавани Јов трпи највише у области материјалног. „Тада рече Господ ђаволу: ево, све што има нека је у твојој руци; али на њега не дижи руке своје.“ (1,12). Овај стадијум се завршава када се он уздиже изнад ових спољашњих невоља уз истрајност и веру у Бога. „Изашао сам го из утробе мајке своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ и узе; да је благословено име Господње у векове“ (1,21). Ове изванредне речи искушаваног Јова чине предуслов другог стадијума страдања, још напорнијег. У њему он страда непосредније. Искушење се састоји из телесног исцрпљивања и ослабљивања које изазива веома јак душевни бол.
        Али, колико год да је тешко, његово искушење не завршава се на овом стадијуму. Долазе и друге фазе већег страдања. Осим потпуне пропасти кроз коју Јов пролази, губећи све своје и децу своју, поред телесних рана он подноси и одређена искушења која страдање доводе до највећег степена. Најпре се његова жена, изгубивши стрпљење, опходи на начин који појачава размере страдања Јова. Она му предлаже (2,9) и подстиче га да напусти наду у Бога и да се ослободи помоћи Његове пошто га је Он већ напустио, и неправедно страда. Ипак, ово искушење као нова етапа страдања не може да смете Јова који одговара: „чему тако говориш као безумна жена? Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо подносити?“ (2,10). Поред тога, једна од фаза страдања је настојање да се страдални Јов убеди туђим сугестијама да пати због својих грехова.    Овакав утицај, ако је прави, не може да буде искушење. Али када је, као код Јова, лажан, он представља болно искушавање. Пријатељ Јовов Елифас отежава његово страдање, инсистирајући на томе да овај страда због својих грехова. Ипак, неправедно   искушавани Јов је сигуран у чистоту свог срца и савести, „нема неправде у рукама мојим и молитва је моја чиста“ (16,17). Управо ово осећање чистоте пренаглашава бесмисленост страдања и поново га претвара у велики знак питања. Верник који трпи не налазећи разлог свом страдању непрекидно се пита чему то. Ако се одужи ово стање, долази тренутак када он, губећи своје стрпљење, почиње да проклиње сам себе, што фазу страдања чини веома трагичном. Тако он постаје порицатељ свега, који жели да се врати у небиће. Све то јасно сведочи да је страдање дошло до изузетно високог степена у коме постојаност и вера страдалника озбиљно попуштају и опадају. Искушавани верник, душевно изморен стиже до најосетљивије тачке свог искушења, у којој се може сагледати читава његова борба и духовна снага. Ово Бог дозвољава да би се потпуно извршило искушавање верника, и то представља завршетак. Оно је врхунац страдања.   И по том врхунцу се просуђује о вернику. Онај који издржи, победио је; завршава као победник и слављеник пред Богом, примајући из руку Његових венац победнички, добивши своје место не само на небу, већ и на земљи; и као што се десило са многим страдалницима, Јов се, изашавши као победник из свог искушења, потпуно повратио и примио двострука добра као плату за своје страдање (42, 10,12).
Тако и у страдању Јововом распознајемо главне карактеристике искушења, које пролази кроз постепене стадијуме и има за циљ потпуно обожење верника. Наравно, Јов је био већ очишћен, пошто је Сам Господ признао његову душевну чистоту, па неко с правом може да пита коју сврху је имало његово искушење. Ипак, речима сатане: „Али пружи руку своју и дотакни се свега што има: зар ће те у очи благосиљати?“, можемо да јасно потврдимо коначни и главни циљ страдања, а то је слава Божија. Истинит богобојажљиви верник страда за славу Божију. Управо то јесте најдубљи смисао страдања Јововог.

 Размишљања о Књизи о Јову

На библијску Књигу о Јову постоји много различитих тумачења. То је тако невероватна књига, колико по разноликости онога што се открива онима који је читају, толико и по томе што нас води ка једном потпуно недокучивом и невероватном, али уз Божију помоћ достижном циљу.

Овде ни у ком случају не покушавам да напишем богословски рад. Ово су само кратки концепти, скице онога што ми се открило при читању овог текста, а можда најпре запис размишљања, скоро без цитата. Онај који је читао ову Књигу ће се подсетити нечега, а онај који је није читао боље да почне од «извора».

Дакле, Јов и његово бескрајно страдање … У једном моменту човека облије хладан зној због спознаје: трагедија Јова није тако страшна, како изгледа на први поглед; она је много више чудесна и ужасна.

Обично се смисао књиге своди на једно од ова два тумачења.

Прво од њих прибегава термину «искушење». Бог је желео да се увери колико је Јов истински предан Њему и дозволио је да се све невоље и беде обруше на праведникову главу. Јов се у почетку збунио, а потом када је Сам Бог почео да разговара с њим, уплашио се и признао своју кривицу. На крају је Бог дарежљиво вратио Јову све што му је одузео: нову кућу, нова стада, нову децу …

Овакво објашњење често изазива непријатност: веома је лако у сличној ситуацији увидети велику моралну грешку. Као што је на једном хришћанском интернет-форуму написала једна млада жена: «Испада да Бог седи на Небу и посматра људе …ја Му се например молим, захваљујем Му, а Он мисли: «О, како добра девојка, да је Ја мало испитам…» – и шаље ми велики број страдања како би Му се још више обраћала. И истовремено проверава нећу ли ја престати да Му верујем…» У ствари мучење недужног, како би се уверили у његову преданост је поступак, који је неспојив са тврђењем о Божијој доброти; то је НЕДОСТОЈАН поступак; и преданост коју он проверава је – преданост СЛУГЕ. Да ли је могуће тако једноставно утешити човека: у чему је невоља – сва деца су погинула?..ево, родило се толико нових, – и нема места тузи!..

Атеисти се често позивају управо на такву расправу о Књизи о Јову, као на узрок своје убеђености у неморалност хришћанске вере. Шта им одговорити? Можемо се позвати на то, да је такво старозаветно схватање односа Бога према људима. Можемо (с пуним правом) тврдити да се Божија љубав не може свести на наше схватање љубави, и Његова мера се разликује од свих наших мера. Можемо се ипак замислити: да ли је та библијска књига заиста написана о испитивању праведника?

Друго објашњење приче о Јову је следеће. Живео је једном један човек који је све радио према Божијем Закону, али је сам себе сматрао «самодовољним», и приписивао је себи а не Господу сва своја достигнућа и заслуге. А када су се на њега обрушиле све невоље, када је изгубио све што је могао да изгуби, почео је дрско да захтева одговор од Бога. Али њему су и била потребна сва та страдања и несреће, како би се његово срце отворило. Бог се јавио том човеку, и он је кроз страдање схватио да није био у праву, видевши изворе своје праведности у себи самом; покајао се и био је богато награђен од Господа.

Оба ова тумачења су без сумње поучна на свој начин. Али она уопште не примећују парадокс, који представља саму суштину те књиге.

Ако је оно што се дешавало са Јовом заиста представљало испитивање верности Богу – да ли он успева да га издржи? …Јер главни текст књиге говори о томе како Јов своди рачуне са Богом, изазива Га, зове Га на суд; а тројица његових пријатеља и Елилуј – какве год да су биле њихове унутрашње побуде – бране пред Јовом Божију праведност, подсећајући на људску греховност и уразумљујући … Уколико Бог тежи да уразуми Јова у његовој неправичности, због чега се Он на крају обраћа тројици његових пријатеља: «…не говористе о Мени ПРАВО, као слуга мој Јов» (42:7)??!! Како то разумети? …Где је испитивање, уколико га Јов није издржао? И где је уразумљење, уколико су бунт Јова ПРАВЕ РЕЧИ, и Бог Сам то признаје?! ..У чему се огледа верност Јовових речи о Господу?..

Јов није познавао Писмо јер је живео пре Мојсеја. Зато му је био познат Сам Бог. Јов, као и сваки човек није сам себи довољан, али он себе и није сматрао таквим. Он се увек и у свему уздао у Бога, што се види и из прве главе, да и своје синове препоручује Господу, приносећи за њих жртве.

Јов се у потпуности предао Богу, притом не знајући ни за смисао страдања, ни за предстојећу Крсну Жртву.

Ми знамо више, чак и из те саме књиге. Знамо да Јовова страдања уопште НЕ ЗАВИСЕ ни од каквог греха, нити од било какве неправилности његовог живота. И више од тога – она представљају директну последицу његове праведности! Наступио је судбоносни тренутак приче. Наступио је критичан моменат у невидљивој борби Господа са сатаном. Непријатељ је поставио захтеве и покушава да пробије одбрану – и само је Јов способан да стане у одбрамбени зид, и управо он мора својим телом да затвара пушкарницу. Али он за то не зна. Сетите се само како је сатана лукаво формулисао своју оптужбу?..У том и јесте суштина ствари, да је тежња за моралношћу истинска само онда уколико није поткрепљена никаквим добрима и уколико се не заснива ни на каквим објашњењима и обећањима. Непријатељ управо то негира: способност људи да следе за добрим без икаквог интереса, само из љубави.

То јест, то што се десило са Јовом је ипак искушење. Али се не искушава Јов у њему, већ сама ЉУБАВ. Да ли постоји она, да ли је могућа љубав која не зависи ни од чега, која ништа не тражи, све је спремна да прими и покрије, – љубав УПРКОС СВЕМУ?..

Ја не могу да замислим себе на месту Јова. Пре бих се препознао међу његовим саговорницима. Најпре, Јовова жена: «Благослови Бога па умри» (2:9). Али јој Јов одговара тим истим речима којима ће га призивати Елисаф, Вилдад и Софар: зар је примивши од Господа толика добра правилно одбити да примим од Њега и бол, и искушење?..

Уосталом, ми себе сматрамо «благочестивијим» од тог нивоа, на коме људи траже Бога само за постизање свакидашње користи, сматрајући Га као «ствар за нас». Тада смо слични тој тројици Јовових пријатеља. Они штите Бога од Јовових речи, почевши од његовог првог вапаја, – иако у њему нема никаквог другог смисла, осим боли и молбе за подршку … И како га укорити због тога? Када је и Оваплоћена Реч, Спаситељ узвикнуо у смртним мукама: «Боже Мој, Боже Мој! Зашто си Ме оставио?..»

Међутим, Јов се дрзнуо да оде и даље од тога. Он све упорније говори да га Бог кара НИ ЗБОГ ЧЕГА. Гордост?.. Не одговарајте одмах. Замислите се: парадоксално, али у ДАТОЈ КОНКРЕТНОЈ СИТИАЦИЈИ, Јов је у праву! Само што смо утврдили да су сва његова страдања повезана са читавим његовим претходним животом само на један начин – Јов је само захваљујући СВОЈОЈ ПРАВЕДНОСТИ постао поље на којој се водила велика битка.

И на овом месту много тога у шта верујемо пролази најозбиљније испитивање. Уверени у то да знамо спасоносни алгоритам, можемо да закључимо: Јовова безумност не оставља од наших шема ни камен на камену.

Суштина свих савета тројице Јовових пријатеља је једноставна, уобичајена, и на одређен начин праведна: Бог је Свемогућ, а нама није дато да знамо Његове путеве. Сви ми смо криви пред Њим. Треба се потчинити и смирењем ЗАСЛУЖИТИ опроштај и награду. Човек је немоћан против Бога. Веома позната расуђивања.

Суштина Јововог трагања ка Богу почиње са «више тачке» у односу на расуђивања његових пријатеља. Да, човек је немоћан против Бога, – али то није повод за поклоњење и љубав! Јов је сагласан да се поклони само Ономе, Ко је истински тога достојан. Јов није веровао У БОГА – он је веровао БОГУ. А Бог га је утерао у клопку, не рекавши ни речи, ништа не објаснивши! И страшније од свега Јов не преживљава страдање, већ оно што сматра издајом од стране Онога, Коме је безрезервно веровао.

Када Јов тугује због процвата непоштених – он се не смућује што је увређен. Он је потресен страшном, до неподношљивости суровом претпоставком: Бог, Коме је он цео живот служио, поклањао се, Који је увек био поред њега, – тај Бог …је неправедан?..

Јов не захтева од Бога да му врати све што му је одузето, због тога што је он, тобоже то све заслужио својом праведношћу. Он захтева само једно – најсмелије и најневероватније: да Бог дође и разговара с њим! После тога нека буде и суд, и осуда и страдање! Јов већ не може да живи а да не схвата ко је Бог?..

То ми, 2000 година после Христа, знамо за смисао страдања, за са-распињање, за греховност света, …ЈОВ покушава ПРВИ ПУТ да открије те сурове одговоре на не мање страшна питања. Али одговора – нема. Није било време за њих …

Јову се десило нешто најстрашније што је могло да му се деси: он је почео да подозрева да Бог није Љубав. Али таквог бога он одбацује! Без обзира на сваки следећи укор, на свако страдање!!! Јов одустаје од могућности да «заслужи» опроштај од Бога и повраћај земаљског богатства (јер он не зна за друго богатство, загробни живот). Или је Бог – Пријатељ, Верност, Истина, Љубав; или Јов не жели да зна за бога који то није!

Али Бог јесте Љубав. И Он прима Јовову хулу на «бога који не воли», прима је као рушење идола, који у људској свести носи име «Бог»; прима то као прослављање Онога, Који је заиста – Љубав.

И није случајно да управо Јов, а не његови пријатељи у свему томе прозрева потресне ствари, до открића којих ће Божијем народу требати још векови и хиљаде векова: о васкрсењу мртвих, о томе да је «Жив је Избавитељ мој, и он ће напослетку стати над прахом…» (19:25; приметићу да овај стих има неколико варијанти читања и сам по себи представља повод за дуга и дубока размишљања).

А ми заједно са Елисафом, Вилдадом и Софаром, настављамо да постиђујемо и доказујемо кривицу тог генијалног богоборца, заборављајући да је историја изабраног народа почела од тог истог – од борбе праоца Јакова са Богом, пошто се само име Израиља преводи као «богоборац». Уосталом већ нам недостају речи да то опишемо. Вилдад бојажљиво избацује неколико фраза и ћути у ратсрешености. Тада Јову почиње да одговара Елилуј, који се појавио незнано одакле.

Многи тумачи виде у Елилују Божијег Посланика. Али да ли је то тако? Мени он изгледа као млад и невероватно искрен богослов, – у томе је његова мудрост изнад «животне мудрости» тројице Јовових пријатеља. Елилуј искрено тежи ка Богу, и на крају долази до тужне истине: «Свемогућ је, не можемо Га стигнути» (37:23).

То је ћорсокак сваког књижевног богословља (а друго је и немогуће до тренутка Богооваплоћења!), сваке философије. Проћи ће векови, и на тој препреци ће се искушати велика култура антике, одмах ослабивши и остаривши. «Бога није видео нико никада…» За другу половину тог стиха из Јовановог Јеванђеља (1:18) време још није дошло.

Али може ли та филозофска теза да помогне Јову?!..

Елилуј се појављује неприметно, и тако и нестаје. Господ на крају не говори о њему, пошто и он треба да тражи опроштај од Јова. Не говори, уосталом ни речи похвале на његову адресу …

Али, Бог почиње да говори с Јовом. Не као са Илијом у тихом струјању ветра, већ у олуји и бури долази к Јову. Да ли иде да му суди? Покара?.. А како би било другачије кад је сам Јов звао Бога на суд, и Бог се јавио да се суди с њим. Ко ће издржати на таквом суду пред Њим?!..Упозоравали су Јова његови пријатељи!..

Чују се прве, строге речи Господње. И …Реч Творца скреће негде у страну. Он поставља Јову питање за питањем, – и ниједно од њих се не односи на суштину ствари. «Знаш ли ти?..» – «Можеш ли?..» – «Да ли си способан?..» – «Да ли ти имаш такву мишицу као Бог?..»

У једном тренутку настаје смутни осећај: не ОПРАВДАВА ли се Бог пред човеком?!.. «Како можеш ти Мене да кривиш, ако НЕ ЗНАШ СВЕ!..». Господ говори само о томе. Нема ни речи о Јововим питањима и претензијама. Али и поред свега Јов каже: «Да, Господе све сам схватио! Кајем се!..»

Шта је Јов добио као одговор? И на које питање?..

Господње речи нису донеле Јову никакву нову информацију – то је било оно исто што је малочас изоговорио Елилуј. Али речи «Он је створио…» и «Ја сам створио!..» се показују ПОТПУНО ДРУГАЧИЈИМ, и Јов их прима потпуно другачије. За њега је одговор био САМ БОЖИЈИ ДОЛАЗАК – Његово унижавање, Његова спремност да не окривљује, већ да да одговор. Бог каже Јову: «Ја сам у праву иако ти то не схваташ, ти не знаш све», – и Јов Му верује, јер је БОГ САМ ДОШАО КОГ ЊЕГА. И тим Својим смирењем (!) је доказао Своју Свеправедност. Бог зове Јова да се покаје, али не заборавимо да покајање и обраћење није толико морално-етички акт, колико онтолошки. Богу није потребно да се ми ПОВИНУЈЕМО, већ да ПРИМИМО ИСЦЕЉЕЊЕ и да се спасемо. И Његова реч Јову се управо на то односи. То се и дешава.

Јов се одједном у свом страдању осетио срећним … А Бог говори његовим пријатељима те исте речи: «…распалио се гњев Мој на тебе и на два пријатеља твоја што не говористе о Мени право као слуга Мој Јов. ..Јов нека се помоли за вас, јер ћу доиста погледати на њ да не учиним с вама по вашој лудости, јер не говористе о Мени право као слуга Мој Јов» (42:7-8). И у томе је велика лекција и позив на покајање за све нас. Зато што нашавши се поред «богохулника» Јова ми бисмо почели да га уразумљујемо, оправдавајући у себи његову ватреност. Али Јову управо због тога није потребно оправдање! Ми треба да се оправдавамо и кајемо због тога што нисмо устали против било каквих представа и сопствених помисли о Богу, у којима Он не представља Љубав. У томе што смо сматрали довољан повод за поклоњење Господу то, што је Он – Творац, Сведржитељ, Свемогућ, Цар Небески, Строги Судија …Али никаква и најнеоборива сила није достојна поклоњења уколико она није Љубав. И у том случају је једини избор који човеку омогућава да остане човек, Божији лик и подобије је да одбаци у страну своје одбијање, предивно схватајући да си у том сукобу ти осуђен.

Ми смо срећни људи. Наш Бог, истинити Бог је Љубав. И ту Благу Вест Јов је открио хиљаде година пре Богооваплоћења.

ЛИТЕРАТУРА :

  • Др Емилијан Чарнић, Посебни увод у Свето Писмо Старог Завета
  • Др Милош Ердељан, Општи увод у Свето Писмо Старог Завета
  • Стеван Веселиновић, Лекције из Светог Писма Старог Завета
  • Протојереј Николај Афанасјев. Студије и чланци
  • Томас Хопко, Православна Вера 4. књига ( Духовност)
  • Wilfrid Harrington, Увод у Стари Завјет, Загреб, 1987
  • Протојереј др Драган Милин, Увод у Свето Писмо Старог Завета
Share This