свештеник Благоје Катић
БОГОНАДАХНУТОСТ СВЕТОГ ПИСМА
„Нека се не раставља од уста твојих књига овог закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано; јер ћеш тада бити срећан на путевима својим и тада ћеш напредовати.“(ИНав1,8)
БИБЛИЈА (гр βιβλιον, библија, лат scriptura – књига, спис) назив дат “Светом Писму” или “Светим Писмима”, односно збирци религиозних списа Старог и Новог Завета, кoје је Црква сакупила и одабрала као оне који су написани по надахнућу Светога Духа и који садрже Божију реч или Откривење дато у Исусу Христу и предато од Светих Апостола. Од самог почетка Црква је прихватила Јеванђеље и цео Нови Завет за садржај и критеријум апостолске традиције (Јн 20,30-31), и тиме утврдила да је извор њеног богословског учења и литургијске праксе исти (1Тим. 4,13). Исто тако, Црква је бранила целовитост библијског откривења од прве књиге Постања па до књиге Откривења и, посебно, допуњавање Старог Завета Новим, о чему Блажени Августин говори следећим речима: “Нови Завет скрива се у Староме Завету”.
Питање које треба у овом раду да објаснимо је како можемо да знамо да је Свето Писмо, или Библија Божија Реч а не само добра књига. Шта је толико једиствено у вези Библије да је одваја од свих других религиозних књига икада написаних? Да ли постоји доказ да је Библија заиста Божија Реч? Ово су врсте питања која се морају размотрити ако озбиљно желимо да испитамо библијску тврдњу да је Библија истинска Реч Божија, богонадахнута, и у потпуности довољна да објасни сва питања вере и њене праксе.
Нема сумње да Библија заиста тврди да је истинска Реч Божија. То се јасно види у стиховима као што су 2 Тимотеју 3:15-17, који кажу, “… и што из малена знаш Света Писма, која те могу умудрити на спасење вером у Христа Исуса. Све писмо је богонадахнуто и корисно за поуку, за карање, за поправљање, за одгајање у праведности, да Божији човек буде савршен, приправљен за свако добро дело.”
Да бисмо одговорили на ова питања, морамо прво да размотримо и унутрашње и спољашње доказе да је Библија заиста Божија Реч. Унутрашњи докази су они који се налазе унутар саме Библије и говоре да је Библија божанске природе. Један од првих унутрашњих доказа да је Библија заиста Божија Реч, се види у њеној јединствености. Иако се састоји од шездесет шест индивидуалних књига, писана на три континента, на три различита језика у периоду од преко 1500 година, од стране 40 аутора (који су дошли из различитих друштвених слојева), Библија остаје једна јединствена целина од почетка до краја без контрадикторности. Ова јединственост је карактерише у односу на све друге књиге и доказ је божанског порекла речи, пошто је Бог покренуо људе на такав начин да су записали саме Његове речи.
Други унутрашњи доказ који показује да је Библија заиста Божија Реч се види у детаљним пророчанствима која се налазе на њеним странама. У Библији се налази стотине детаљних пророчанстава која говоре о будућности појединих нација укључујући Израиљски народ, о будућности одређених градова, будућности човечанства као и о доласку оног који ће бити Месија, Спаситељ не само Јевреја, већ свих који би поверовали у Њега.
За разлику од пророчанстава која су нађена у другим религиозним књигама или оних које је писао рецимо Нострадамус, библијска пророчанства су изузетно детаљна и никада се није десило да се нису обистинила. Постоји преко триста пророчанстава у вези са Исусом Христом само у Старом Завету. Не само да је било проречено где ће се родити и у којој породици, већ и како ће умрети и да ће устати после три дана. Једноставно нема логичног објашњења како су се испунила пророчанства осим божанским провиђењем. Не постоји ни једна друга религиозна књига која има толики обим или тип пророштва као што их Библија има.
Трећи унутрашњи доказ божанског порекла Библије се види у њеној јединсвености ауторитета и моћи. Док је овај доказ више субјективан него прва два, није ништа мање моћно сведочанство о божанском пореклу Библије. Библија има јединствен ауторитет, који не постоји ни у једној другој књизи икада написаној. Овај ауторитет и моћ се најбоље виде у безбројном мноштву живота који су се променили док су читали Библију. Наркомани су били исцељени, хомосексуалци су били ослобођени кроз њу, одбачени и преморени су били трансформисани, окорели криминалци су се поправљали, грешници су били прекорени а мржња се претварала у љубав њеним читањем. Библија поседује динамику трасформирајуће моћи која је једино могућа зато што је заиста Божија Реч.
Поред унутрашњих доказа да је Библија заиста Божија Реч, такође постоје и спољашњи докази који то показују. Један од тих доказа је историчност Библије. Зато што Библија детаљно даје историјске догађаје, њихова истинитост и тачност су подложне провери као и сваки други историјски документ. Кроз археолошке доказе као и писана документа, историјски догађаји описани у Библији су били потврђени да су истинити и тачни изнова и изнова кроз време. У ствари, сва археолошка открића као и библијски манускрипти чине Библију једном од најбоље документованих књига прошлих времена. Чињеница да Библија тачно и истинито бележи историјски испитане догађаје је велики показатељ њене истинитости када се ради о религијским питањима и доктринама што поткрепљује њену тврдњу да је истинска Реч Божија.
Још један спољашњи доказ да је Библија истинска Божија Реч је интегритет људи који су је писали. Као што је раније поменуто, Бог је користио људе из различитих друштвених слојева да запишу Библију за нас. Проучавајући животе ових људи, нема разлога да се верује да нису били искрени и поштени људи. Проучавајући њихове животе и чињеницу да су били вољни да умру (често мученичком смрћу) за оно у шта су веровали, врло брзо постаје јасно да су ови једноставни али искрени људи заиста веровали да им је Бог говорио. Људи који су писали Нови Завет и неколико стотина других верника (1 Кор 15,6) су знали истину своје поруке зато што су видели и проводили време са Христом пошто је васкрсао из мртвих. Промена која се десила зато што су видели Васкрслог Христа је имала огроман утицај на ове људе. Од људи који су се сакрили у страху, до тога да буду у стању да умру за поруку коју им је Бог открио. Њихови животи и њихове смрти сведоче о чињеници да је Библија заиста Божија Реч. Уз Свето Предање, Свето Писмо почело је да се шири и заузима централни део живота многих људи.
Читање Старог Завета наставља се, нарочито у хришћанским заједницама насталим из јудејства (којима Еванђелист Матеј упућује своје Јеванђеље), ради моралног и пророчког значаја овог списа. Јер, Стари Завет ставља нагласак на “Закон” који сачињава пут, суд, истину, реч правде, једном речју садржај религиозног чина: “Правда твоја правда је у векове и Закон је твој истина” (Пс 118,142). Од слушања и испуњења Закона зависи, дакле, и однос између Бога и народа, те зато старозаветни пророк каже: “Ставите ове моје речи у срца ваша и у душе ваше; привежите их као таблице на ваша чела” (Понз 11,18).
Сам Исус Христос признаје пророчку и педагошку вредност Старога Завета (Мојсијев Закон, Пророци и Псалми – Лк 24, 44), који наводи и тумачи у месијанском смислу: “И почевши од Мојсија и од свих Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано” (Лк 24,27).
Он је аутентични тумач Старога Завета: “О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци” (Мт 22,40). Исто тако га тумаче и Апостоли: “А Филип, отворивши уста своја и почевши од Писма овога, проповједи му Јеванђеље о Исусу” (Дела 8,35).
Религиозни ауторитет Библије или Светог Писма утемељен је у његовом богонадахнућу. Зато је његова порука неодвојива од Божије речи (Лк 5,1), од његовог откривења Светим Духом, који је говорио кроз пророке (2 Пет 1,20-21) и који је надахњивао писање Светог Писма (1 Тим 3,14-17). Дух Свети, Дух истине, јесте онај који историју спасења, чији је центар Исус Христос, чува у сећању народа Божијег: “А Утјешитељ, Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох” (Јн 14,26; 16,13). Учествујући у канонизовању Старог Завета, Црква је изричито имала у виду критеријум инспирације или Бого-надахнућа.
Црквени Оци и писци имају различита мишљења о богонадахнућу. Свети Игњатије Антиохијски или Богоносац, Свети Јустин Мученик и Философ, Климент Александријски, Ориген, Блажени Августин, Свети Јован Златоусти, подразумевају под инспирацијом или Богонадахнућем да је сам Свети Дух диктирао и чувао писца од погрешака. Други праве разлику између Богонадахнућа и просвећења или присуства, односно чувања од грешења или погрешака. Дионисије Александријски и Блажени Јероним држе да је историјски део Библије или Светог Писма био написан под надзором Светога Духа. На пример, Мојсије користи два описа да би приказао исту поруку: Изл 20,12-17 и Понз 5,16-21. Библијски аутор стоји пред огромним наративним материјалом који организује и презентује по свом личном нахођењу и свом личном стилу (2 Мак 2,25-27 и 15,38-40).
Свето Писмо садржи, дакле, различита писмена дела и различите духовне вредности, али истог значаја за откривење. Догматски и пророчки текстови стоје упоредо са историјским описима, хронологијама, молитвама, грађанским уредбама, визијама итд. Оно је изнад свега реч Божија написана по надахнућу Светога Духа о икономији спасења оствареној у Исусу Христу. Оно је верска књига која садржи истину Божију о творевини, не претендујући да буде научна књига, или књига космологије, биологије или историје.
Црква је та која је убележила књиге Старога Завета и сабрала апостолске списе који су постали Нови Завет. Списак канонских новозаветних књига, укупно 27, закључен је у шестом веку. Ове књиге помињу се у различитом редоследу, почевши са 85. апостолским каноном (који је преписао Климент Римски), помесним Лаодикијским и Картагинским Саборима (364. год., у 60. канону, односно 418. год. у 32. канону), Светим Атанасијем, Светим Григоријем Богословом (330-390), Светим Амфилохијем Иконијским, Светим Јованом Дамаскином (О православној вери, књига 4, гл. 17). Свети Атанасије Велики у 39. Ускршњој посланици (Пидалион, стр. 768-770), дели старозаветне књиге у две групе: канонске, 22 књиге по јеврејским словима азбуке, али у стварности 39, и анагиноскомене, дакле корисне и добре за читање, њих десет. Канонске старозаветне књиге су: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени Закон, Исуса Навина, Судије, Рута, 1., 2., 3. и 4. Књига о Царевима, 1. и 2. Књига Дневника, Јездра, Јестира, Јов, Псалми, Приче Соломонове, Проповедник, Песма над песмама, Исаија, Јереми-ја, Језекиљ, Данило, Плач Јеремијин, Осија, Јоил, Амос, Авдије, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софоније, Агеј, Захарија и Малахија.
Књиге “анагиноскомене” – добре за читање (назване у XVI веку на Западу дефтероканонским, зато што је њихово уношење у канон Западне Цркве, поред “протоканонских књига”, било стављено на дискусију), укључене су у библијски канон од најстаријих времена (канон Светог Атанасија Великог),
и то су следеће; Јудита, Товија, 3. Јездра (Јездра у Септуагинти), Варух, Посланица Јеремијина, Премудрости Соломонове, Премудрости Сирахове, 1., 2., и 3. Макавејска. Канон Римокатоличке Цркве није укључио 3. Јездрину и 3. Макавејску.
Библија на румунском језику, издање 1968. године, укључила је и неке неканонске одељке (Песму тројице младића, Историју Сузане, Историју аждаје и Бела, Молитву Манасијеву).
У првим вековима кружиле су многе књиге – било апокрифне, било аутентичне, веома цењене од хришћа на које Црква на крају није унела у новозаветни канон. Откривење је прихваћено у канон са извесним избегавањем. 85. Апостолски канон не помиње Откривење, али заузврат препоручује две Посланице Коринћанима од Климента Римског и Учење Дванаесторице Апостола (одбачено на Шестом Васељенском Сабору, канон 2, на основу тога што су га користили неки јеретици); то исто чини и Лаодикијски Сабор (60. канон) и Свети Кирило Јерусалимски. Прихвата га Свети Атанасије Велики, који спомиње и Јермин Пастир (као и Свети Максим Исповедник), а такође и Картагински Сабор (канон 30), који у исто време препоручује Житија Светих (канон 54) и, на крају, Дионисије Ареопагит. Под утицајем катихетских школа у Сирији и Палестини, Откривење се није употребљавало у литургијској пракси, мада га је ипак на крају александријска школа ставила у канон.
Однос између Библије и Предања објаснио је Свети Василије Велики тврдњом да обоје имају исту вредност за веру (О Светоме Духу 27,2). Библија се формирала, чува се, чита се и тумачи у контексту историје и искуства Цркве (Мк 8,18). Она је критеријум истине Предања. Позивање на Свето Писмо основно је за веру у Христа: “Истражујте Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о мени” (Јн 5,39). Свети Јустин Мученик и Философ показује да је учење Библије обавезно за веру. Тертулијан (око 155-220) библијске књиге назива “instrumenta doctrinae”, у смислу да хришћанска доктрина потиче од самог учења Светог Писма, са којим је идентична (De prescriptione haereticorum XXXVIII, 1). Свети Кирило Јерусалимски препоручује га катихуменима, а Свети Јован Златоусти мисли да је порекло свих зала у непознавању Светог Писма (Девета омлија на Колошане).
Деветнаести канон Шестог Васељенског Сабора предвиђа обавезу за епископа и свештеника да у току богослужења тумаче Библију (9. Апост. и 14. Лаодик. канон). Иначе, цела Литургија, нарочито први део, израз је поштовања које Православље исказује Библији. И поред тога што је читање и размишљање о Библији неопходно и обавезно за сваког верника (Дела 17,11; Јевр. 4,12), ипак се Библија не може тумачити и користити независно зато што је она само заиисани део светог апостолског Предања, које је не само инстанца библијског тумачења него је и богословски ауторитет. Коришћење библијских текстова као потпоре за мишљење или убеђење не гарантује неизоставно даје такво мишљење Православно. У својим расправама са Аријем, Свети Атанасије Велики показује да текст или библијска терминологија немају ауторитет сами по себи, него по богословском смислу који се налази у библијском тексту. Стога он прибегава терминологији ван Библије (омоусиос) да би објаснио смисао дотичног библијског текста.
Православље се опредељује више за грчку верзију Старога Завета, односно Септуагинту, сачињену у доба Макавеја, под Птоломејем Филаделфом, око 230. г. пре Христа, коју су користили Свети Апостоли, и поред тога што је сиријска верзија (коју користи Свети Василије Велики у Шестодневу) знатно старија.
Када је реч Божија у писаној форми почела да се шири и примењује кроз Цркву у народу, постављане су многе теорије како је у ствари Библија писана. Ко је још осим човека имао утицаја на писање Светог Писма.
Између осталих, постојала је једна теорија која је дуго била прихваћена у теолошким круговима, а та теорија се зове “механички диктат”.
Наиме, дуго времена библијски стручњаци, научници који се баве библијском литературом су сматрали да је писац Библије, човек који је писао Библију био пасивни инструменат у рукама Бога. То значи једноставно, Бог му је говорио и он је пасивно преносио оно што му је Бог говорио. Видећете многе средњевековне слике које приказују библијског писца како држи перо у руци и пише, а иза њега стоји анђео који му диктира. Дакле, ова теорија библијске инспирације или надахнућа се зове механички диктат.
“Механички”, јер библијски писац не суделује активно у писању, он једноставно пасивно пише оно што му Бог говори. Данас углавном библијски научници не прихватају ову теорију, она је изгубила свој значај у добром делу хришћанства. Данас се сматра да је библијски писац ипак играо активну улогу у писању Библије. Зато слободно можемо рећи да је Библија Богонадахнута књига. Бог је у Библији говорио преко људи. Због тога ћете у Библији наћи различите литерарне врсте. Наћи ћете и различите стилове писања, где је људски елеменат или елеменат писца који је писао такође присутан у библијској књизи. Тако ћете наћи у Библији историјске текстове, наћи ћете поезију, наћи ћете литерарни жанр као што су посланице, које су биле општа пракса писања док су Римљани владали светом. Наћи ћете литерарни жанр као што је Јеванђеље. Библијски писци су користили различите литерарне врсте са једним јединим циљем, да људима ове планете пренесу вест Божју. То је врло важно приликом схватања Библије.
Да би могли што боље објаснити зашто и како је Свето Писмо Богонадахнуто, прво ћемо објаснити ову речса богословског становишта .
БОГОНАДАХНУТОСТ: (инспирација: – in spiro – in spiratio надахнуће, Божије саопштавање, објављивање; гр. Θεοπνευστος – инспирација списа Светога Писма као целине): јесте учење откривено у апостолској традицији: “Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности” (2. Тим. 3,16).
Нај-православније објашњење Богонадахнутости је да је Богонадахнутост, непосредно делање Духа Светога, којим библијски писац постаје кадар да прими, тачно искаже и напише учења вере и морала, које чине садржај Божанског Откривења, штитећи га од погрешака. У том делу учествује: а) Божански чинилац, то јест Дух Свети, који саопштава садржај Откривења и штити писца од грешења, и б) људски чинилац, свети писац, агиограф, који саопштава тај садржај људским изразима и речима. Црква, као “стуб и тврђава истине” (1 Тим 3,16), пренела је преко Предања канон Светога Писма, канон Септуагинте за Стари Завет и канон апостолских списа за Нови Завет. Ако инспирација (богонадахнутост) канонских књига јесте учење које је откривено чак у Светоме Писму, број канонских књига Црква је одредила преко Предања. Свети Кирило Јерусалимски вели: “Научи од Цркве, са ревношћу, које су књиге Старога и Новога Завета”. (Катихеза IV, 33). Свакако, Дух Свети је тај који садржају библијских књига даје Божански ауторитет. У ствари, Црква у садржају ових књига препознаје реч Божију која јој се поверила преко Апостола.
И само Свето Писмо Новог Завета нам говори о Богонадахнутости: “Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности, да буде савршен Божји човек, припремљен за свако добро дело” (2. Тим. 3, 16–17.
Ево шта нам о томе говори Архимандрит Рафаило (Карелин) :“Свето Писмо – то је основа вере и живота хришћанина. Нови Завет – то је глас Христа и Његових Апостола, оваплоћени у рукописима, глас који продужава да се чује у васељени за све народе.
Апостоли и Пророци су се налазили у стању богонадахнутости, када човек, не губећи своју личност и индивидуалност, постаје способан да преда неизрециве речи Божије кроз људску реч.“
Богонадахнутост ( инспирација ) је ванредно, непосредно, натприродно и харизматично дејство Светога Духа на писце. Тим дејством се писци уздижу и освећују за писање божанских истина, користећи при том своја знања и способности. На основу учења Господа Христа и Његових Апостола, Црква је примила учење о инспирацији као догму и као такво га унела у Символ вере. Православно учење сматра све канонске списе богонадахнутим, што у традицији потврђују св. Оци и теолози кроз векове. Божанско порекло Писма је нарочито истицано од 6. до 13. века, а такође и у борби против јеретика који су одбацивали Стари Завет. Или мењали, прекрајали и исправљали Нови Завет.
Јеретици нису схватали да се Свето Писмо мора читати и разумети у истом духу у коме је и писано, а то је под руководством Духа Светога Који живи у Цркви и упућује на истину.
Најстарији оци ( из 2. века ) су називали Писмо-Божијим пророчанством, које је диктирао Дух Свети послуживши се писцима као средством. Каснији оци ( 3-4 век ) су говорили да је Дух Свети аутор Писма и да су оба Завета надахнута. Наука отаца о надахнућу истиче Божије ауторство и људски фактор као оруђе у Божијим рукама.
По св. Теофилу Антиохијском-Јован Богослов је један од оних који су ношени Духом Светим. Св. Иринеј Лионски каже, да је Свето Писмо савршено јер је изречено од Логоса Божјег и Његовог Духа. По Оригену, Библија је написана Божјим Духом, а бл. Августин је назива Писмом с неба. Св. Атанасије Александријски, Св. Кирило Јерусалимски, Св. Василије Велики, Св. Григорије Ниски и Св. Јован Златоусти кажу за књиге Светог Писма, да садрже големо скривено благо, јер су написане божанским надахнућем Светога Духа.
Као и у погледу Богочовечанске Личности оваплоћеног Логоса Божјег, тако и у погледу Богочовечанске записане Божје речи, 1. једни истицали Божје ауторство ( сматрајући писца слепим оруђем ) а 2. други истицали писца као аутора Светог Писма ( одбацујући божанско ауторство и богонадахнутост ). Погрешна схватања инспирације се протежу кроз две врсте теорије. Једне су теорије о умањеном схватању инспирације ( теорија о накнадном одобрењу; теорија о негативном утицају на писца; теорија о природном подстицају; теорија о екстатичком стању писца ) , а друге о претераном схватању инспирације ( теорија буквалне инспирације ).
Стари Звет не спомиње изричито богонадахнутост Светог Писма, мада има наговештаја о томе, када се каже да Бог поручује Мојсију и Јеремији које речи да пишу. Иначе, у Старом Завету постоји појам поседнутости Божијим Духом ( у разним степенима кроз историју ), што је шири појам од инспирације.
У Новом Завету у 2. Тимотеју 3,16 налазимо да је “ сво писмо богонадахнуто “ У 2. Петровој 1,21 стоји да пророштво не бива човјечијом вољом, већ да су свети Божји људи говорили покретани Духом Светим. Реч Божја се помиње и у 1. Солуњанима 2,13 а јеванђелист Лука спомиње више особа, испуњених или покретаних Духом Светим. Исти Јеванђелиста наглашава да је Исус као Месија носилац Духа Светога : „А Исус се пун Духа Светога врати с Јордана и водио га је Дух по пустињи“(Лк 4,1):Христос своју проповед почиње речима : „ Дух Господњи је на мени, зато је помазао“.. ( Лк.4.18уп.Ис.61,1). После Васкрсења Христос даје обећање својим ученицима : „а ја ћу, ето,послати на вас обећање свога Оца; ви седите у граду док се не обучете у силу с висине“. (Лк 24,48).
И ако смо рекли да многи Црквени Оци и писци имају различита мишљења о богонадахнућу,чињеница да нам је Бог дао Свето Писмо је доказ и слика Његове љубави за нас. Термин “откривење” једноставно значи да је Бог комуницирао човечанству ко је Он и како можемо да имамо исправан однос са Њим. Ово су ствари које не бисмо могли да знамо да нам их Бог није открио кроз Свето Писмо. Иако је Божије откривење о Њему самом у Библији давано прогресивно у периоду од отприлике 1500 година, увек је садржало све што је потребно да човек зна о Богу, да би имао исправан однос са Њим. Ако је Свето Писмо заиста Реч Божија, онда је оно уз Свето Предање , крајњи ауторитет за сва питања вере, религиозних обичаја и морала.
Свето Писмо – то је основа вере и живота хришћанина. Нови Завет – то је глас Христа и Његових Апостола, оваплоћени у рукописима, глас који продужава да се чује у васељени за све народе.
Апостоли и Пророци су се налазили у стању богонадахнутости, када човек, не губећи своју личност и индивидуалност, постаје способан да преда неизрециве речи Божије кроз људску реч.
Преводиоци Светог Писма помоћу подвижничког живота морају да се налазе на једном духовном таласу са Апостолима и Пророцима, да би интуитивно осећали дубину сваке речи Светог Писма и наћи у руднику свог језика, као златни грумен, најближи еквивалент тој речи.
Да би превео Библију треба живети сагласно Библији, треба се налазити у благодатној атмосфери, где човек тајанствено долази у додир са библијским догађајима, то јест, у Цркви.
Древни преводи Библије, Септуагинта, преводи на словенски језик Меотдија и Кирила, на грузијски – Јефтимија и Георгија Светогорца били су урађени од људи светог живота. Осим смисленог значења (семантике) текст Светог Писма садржи у себи посебну духовну силу, која делује на срца људи.
Свето Писмо је у преводима тих Светих сачувало духовну силу, пре свега зато, што иако су они били раздељени растојањем и временом, али по духу и животу били су блиски Апостолима и пророцима. Човек, који не исповеда Православље (укључујући и старозаветно Православље) и у свом животу не испуњава заповести Библије, на основу једне спољашње, филолопке анализе и лексикона, неможе наћи и изабрати из десетина синонима потребну реч. Он ће бити попут слепца који прстима прелази преко слова, не видећи речи. Зато за нас огромно значење имају древни преводи, у том делу, преводи великих Атонаца и два солунска брата – Просветитеља Словена. Сматрамо основом за библиолошки рад Септуагинту – превод седамдесеторице и његову храмовну традицију.
Већина протестантксих конфесија и секти види главни задатак библиологије у изучавању древних рукописа Библије и текстуалном сравњењу једних са другим, ради сачињавања једног заједничког извода. Главним критеријумом за такав рад, служе древни рукописи и количина текстуалних слагања. Православље сматра, да се као главни услов за очување текста јавља његова богослужбена употреба, кроз које се остварује непрекидност традиције.
Ово и јесте суштина Светог Писма! Богонадахнуто оно у Цркви живи кроз Богослужбену употребу у народу.
