Јереј Срећко Зечевић
БОГ НИЈЕ БОГ МРТВИХ НЕГО ЖИВИХ
ЈЕР СУ ЊЕМУ СВИ ЖИВИ (ЛК.20,38)
ПРЕМИНУТИ – значи прећи из овог привременог живота у онај други, вечни.
ЗАДУШНИЦЕ – (за душу) – дан посвећен умрлима, када се чине молитве и даје милостиња за душе покојника.
ПОКОЈ – значи вечни мир, каже се: покојна му душа била, одн. Вечни мир души његовој.
ПАРАСТОС – (грчки: парастасис – што значи посредништво, заступништво – јер се у овој служби Црква молитвама заузима, посредује, заступа и моли пред Богом за умрлог.
ПАНИХИДА – ( панихис – пан = сав, цео; никс = ноћ; адо= певам) – панихида је у почетку била свсноћно богослужење, а касније је постала служба за умрле.)
ДАЋА – (Од глагола дати – даје се; или се у неким крајевима назива мртвено или подушје) – народни изрази за парастос. Даћа – даје се – у спомен покојнику она храна која се износи на гроб.
Откуда парастоси и молитве за умрле?
Пре свега сам појам Цркве као заједнице верних која се састоји не само од живих (по људском поимању) него и од уснулих њених чланова, као и вера у загробни живот, у опште васкрсење мртвих, праведни Суд Божији, имали су као нужну последицу приношење молитава за „блажени покој“, оних који су у Христу уснули. При вршењу помена и молитава за умрле, Црква се руководи апостолском заповешћу да се молимо један за другога и за све људе. „ Молите се Богу једни за друге“ (Јк.5,16). Црква се тако моли за све своје чланове. Јер „ било да живимо, било да умиремо, Господњи смо“ (Рм.14,8) а пред Богом сви су живи!
После смрти тела душа се не може покајати, или се налази у стању блаженства или у стању мука, али многи умрли који су у мукама добијају олакшање доброчинствима и милосрђем које за њих чине живи, као и молитвама Цркве за њих, а нарочито служењем Свете Евхаристије. Свето писмо нас упућује да се молимо за умрле:“ Учини молитву за умрле да се од греха очисте“ ( 2 Мак. 12,46)
Историјски чиниоци који су довели до појаве молитава за умрле
Наиме, код многобожаца и код Јевреја постојали су у време појаве хришћанства посебни обреди и чинови у част и спомен мртвих који су, нема сумње, бар споља утицали на стварање сличних литургијских манифестација и код хришћана, али су у хришћанству добили ужи смисао. Тако нпр. у Старом завету се наводи да је Јуда Макавеј послао у Јсрусалим све оно што је потребно за приношење жртава за оне који су погинули у рату. А код многобожаца (старих Грка и Римљана) је био обичај изношења јела на гробове покојника, јер су веровали да са пријатељима тамо једу и умрли. Али код хришћана брига за упокојење душа умрлих, показивала се нарочито у милостињама, јер она храна која се износила на гроб давала се сиромашнима и бескућницима и показивала се у делима љубави, а посебно у молитвама.
Зато нема потребе износити на гробове наших покојника обилну храну и пиће и то претварати у баханалије и пировања. Најбитнија је молитва која се приноси за покој душе покојника.
Кад се врше парастоси ?
Помени за умрле (парастоси) се дају у 3. 9. и 40. дан после смрти као и на пола године и годину. Парстос у трећи дан символише тродневни боравак Христов у гробу, и врши се и у част Свете Тројице.
Девети дан – због девет анђелских чинова, са молитвом да се душа умрлог приброји њиховим чиновима.
Четрдесети дан – у част Вазнесења Христовог у 4о. дан после Васкрсења. Јер у четрдесети дан после смрти, душа човекова излази пред праведни суд Божији.
ЗАДУШНИЦЕ – (задушни дани)
У Православној Цркви задушнице (задушни дани) освежавају и јачају нашу свест да смо ми и иаши умрли хришћани – рођаци, један недељиви живи организам, једна иста жива Црква. Наша је дужност да се тих задушних дана молимо у храмовима и на покојиштима (гробљима), а исто тако и да чинимо милостињу за душе умрлих, с дубоким уверењем да ће Бог примити приношења за покој душа оних којима су намењена. У Православној Цркви имамо две врсте задушних дана: посебне и опште. Посебне одржавају породице за своје покојнике, а опште држи Црква за све своје умрле чланове од искона. Опште задушнице су:
МИТРОВДАНСКЕ ЗАДУШНИЦЕ – Оне су обичај Руске цркве од које смо и ми примили. Наиме, Димитрије Донски после победе над Татарима на Куликовском пољу 1380.год. отишао је у Московску обитељ Живоначалне Тројице, преподобиом Сергију игуману, и савршивши тамо помен погинулим војницима, предложио је Цркви да чини овај помен сваке године у суботу митровданску. Стога је црква прибројала и ове задушнице осталим, само што се не молимо само за војнике него за све умрле.
МИХОЉСКЕ – За њих се не зна ни њихов постанак ни зашто су баш везане за дан Киријака Отшелника 29. септембар? По Бранку Цисаржу, пошто су се ове задушнице појавиле први пут у крајевима Карловачке митрпололије и у Босни, дакле, у пределима које су биле у саставу Аустроугарске, с тога решење ових задушница треба тражити у локалним приликама. Наиме, требало је наћи у Карловачкој митрополији место за јесење задушнице. Ако бисмо примили митровданске задушнице од Руса на то не би гледале – благонаклоно аустријске власти. Зато се хтело везати јесење задушнице за празник Архистратига Михаила 8. новембра, отуда се зову Михајловске = Михољске задушнице. Ако би примили ове задушнице то би оне падале одмах иза 1. новембра, кад је Римска црква имала дан Свих светих, и то би личило иа угледање на Римску цркву и та је комбинација одбачена. И узет је неутралан термин за јесење задушнице 12. октобар по новом и 29. септембар по старом, дан Киријака Отшелника ( а 29. септембра римокатолици славе Арх. Михаила). (Др Лазар Мирковић, Хеортологија).
Остале задушнице су:
СУБОТА МЕСОПУСНА, ДУХОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ, ПОНЕДЕЉАК ТОМИНЕ НЕДЕЉЕ.
Свака субота у току године је посвећена успомени на умрле.
Шта је потребно за парастос?
За парастос је потребна кувана пшеница (кољиво, панаија), свећа, чаша вина, кадионица, брикет, тамјан.
Зашто се спрема жито (кољиво)?
Кољиво (жито) нас подсећа на васкрсење умрлог, јер као што земљорадник оде на њиву и посеје пшеницу, то пшенично зрно иструне у земљи, али касније из тог зрна које је сатрулило изникне нови плод (клас) пшенице. Тако исто се и тела наших покојника предају земљи, где тело труне, да би приликом Другог доласка Христовог, то тело нашег покојника поново васкрсло, устало у живот.
СВЕЋА – символизује да је душа умрлог прешла из земаљског живота у вечни живот светлости и истине где сија светлост лица Божијег. Када палимо свећу за покој душе, прво се прекрстимо и кажемо: Сети се Господе уснулог слуге твог (име покојника) и подари му вечно блаженство, затим пољубимо свсћу и прислужимо је.
Шта треба знати?
ЧЕТРДЕСЕТОДНЕВНИ парастос се мора обавити тачно у онај дан када излази 40 дана, рачунајући дане од дана смрти. Овај парастос не ваља померати. Док парастоси на пола године и годину могу се померати. Свеће за упокојене могу се палити било који дан, било које време. У нашем народу је
погрешно веровање да нпр. за Божић не ваља прислуживати свеће за покојне. Треба, дакле, знати да нема дана ни празника на који се не
могу прислуживати свеће за упокојене. Питање освећења надгробног крста (споменика)? У нашем народу постоји веровање да споменик не треба освећивати прве године, него друге године и томе слично. Треба знати да се
споменик може осветити онда када се он постави на гробном месту и не треба чекати ни другу ни трећу, нити било коју другу годину. Када се деси смртни случај, треба нагласити, да се обавезно слави слава, на исти начин као и
увек. Чак, шта више, потребније је, управо, славити јер се у молитвама за славу молимо за покој душа наших умрлих сродника.
